Osobice dižu galamu

Slovensko mladinsko gledališče iz Ljubljane se za vikend, u organizaciji Bitef teatra, predstavilo beogradskoj publici dvema predstavama o dva naličja Evrope – Suprotno koja govori o frustriranom malom belom evropskom čoveku (i ženi) koji “klizaju” u fašizam (Bitef teatar, subota 29. januar) i Gejm (koprodukcija sa “Maskom” iz Ljubljane) o sudbini migranata sa Bliskog istoka u pokušaju da se domognu sigurnosti Zapadne Evrope (Dorćol plac, nedelja 30. januar).

Iz veoma inspirativnog razgovora sa rediteljem predstave Suprotno Borisom Nikitinom, koji je vodio umetnički direktor pozorišta Goran Injac, shvatili smo da je reditelj napisao tekst o novom fašizmu koji je postao polazišna osnova predstave. U predstavi gledamo pet persona koje za sebe kažu da su klovnovi i da će napraviti avangardni, fašistički, satirični performans/predstavu/kabare. Avangarda je (izuzmemo li iskorake futurista) uglavnom bila naklonjena levici u svoje vreme, ali možemo da pretpostavimo (kao i reditelj što je) da bi ekstremni desničarski pokreti u želji da budu glasni tj. vidljivi, bili spremni da iskoriste sve, pa i avangardnu umetnost. Čini nam se da je u samoj predstavi bilo najmanje upravo toga – pozorišnog razotkrivanja kako jedna estetika, kada se oslobodi svog sadržaja, može biti upotrebljena u sasvim drugačije svrhe. Međutim, ono što smo videli jeste analiza toga kako skup “osobica” (ili ljudi bez svojstava, da se pozovemo na Muzila) dođu u situaciju da postanu (neo)fašisti. Priča počinje skoro banalno – “osobica” napravi nekakvu nepodopštinu zbog koje doživi javnu osudu. Onda se javi “ekipica” koja mu kaže: “Ma, ti si u stvari OK! Dođi ti kod nas” i “osobica” postane deo “ekipice”. Odmah počne da sluša njihovu bučnu, besnu i neartikulisanu muziku, preuzima odgovarajući outfit i čitav korpus kontradiktornih ideja: Hoćemo da dignemo u vazduh sistem, ali podržavamo tradicionalnu porodicu i tradicionalne vrednosti (bez udubljivanja šta su to tradicionalne vrednosti); Mi smo pravi i zdravi beli Evropljani, ali mrzimo Evropu jer je Evropa trula i raspada se; Mi smo tolerantni, fini i civilizovani, ali mrzimo migrante, gej tipove, kapitaliste i socijaliste; Nemamo ništa protiv ženskih prava, ali žena mora da bude žena, a muškarac – muškarac itd, itd, itd. Čitav prvi deo predstave posvećen je demonstraciji ovih i sličnih ideja. Red bučne muzike, red ideja – jednom rečju, mala škola dizanja galame i skretanja pažnje na sebe. U drugom delu predstave, kada se stišaju buka i bes, vidimo jednu usamljenu žensku personu (Janja Majzelj) koja priznaje da joj se smučio njen bedni podstanarski život bez perspektive i da jednostavno želi da izađe iz toga. I ona “izađe” u nekakvo društvance u ćošku pozornice koje na akustičnoj gitari pevuši neke sladunjave pesmice. Uz glen-glen sa gitare stiže fade out i antiklimaks. Tako se završi predstava o frustriranom belom čoveku (i ženi) koji iako pripadaju dominantom (evropskom, belom svetu), imaju osećaj da su zakinuti od strane internacionalnog kapitalizma i zbog toga su ljuti, besni i (uglavnom) nemoćni. Njihov šou nije šou, oni nisu uspešni klovnovi, njihova predstava nije smešna, a nije ni satirična… U predstavi Suprotno Borisa Nikitina ima jako mnogo opservacija o neofašističkim idejama, ali nije do kraja jasan njegov odnos prema tome koga tačno predstavljaju izvođači tj. glumci – da li su oni društveni tipovi ili nisu (npr. čini nam se da Primož Bezjak igra razmaženu gradsku čepu, Stane Tomazin kvazi-intelektualca sa bradicom, ali koga igraju Ivan Peternelj i Blaž Šef?) i kakav je odnos njihovog društvenog tipa i uloge klovna? Kako se njihovi međusobni odnosi razvijaju osim što stalno ispaljuju ideje? Ova zabuna, za koju nismo sasvim sigurni da li je namerna ili slučajna, dovodi do toga da predstava, naročito u prvom delu, deluje razvučeno i ne sasvim pozorišno artikulisano i pored toga što barata intrigantnim idejama.

GEJM

foto: matej povse

Izraz Gejm koriste migranti sa Bliskog istoka da opišu surovu “igru” u kojoj oni ulažu svoje živote, a represivni organi države svoju silu. Cilj migranata je da se domognu prava na status azilanata, a cilj države je da ih u tome spreči. Predstava počinje čitanjem povelje o pravima čoveka u kojoj eksplicitno piše da osoba koja je zatražila politički azil ne sme biti vraćena u zemlju u kojoj će biti ugrožen njen život, zdravlje i ljudsko dostojanstvo. Nakon toga nas reditelj Žiga Divjak, dramaturg Maja Ava Žiberna i glumci Slovenskog mladinskog gledališča (Primož Bezjak, Sara Dirnbek, Maruša Oblak, Matej Puc i Vito Weis) zasipaju desetinama istinitih priča migranata koji su bežali iz kampa u Bosni, prelazili kako su znali i umeli reke, šume i planine, stizali do Slovenije, a onda ih je tu hvatala slovenačka policija, uskraćivala im ne samo pravnu pomoć nego i medicinsku negu, hranu i piće, terala ih da potpišu nekakve unapred sastavljene iskaze na slovenačkom jeziku koje ne razumeju, deportovala ih u Hrvatsku gde ih je policija premlaćivala, otimala im i uništavala lična dokumenta i stvari, pljačkala ih, fizički zlostavljala i na kraju ih proterivala u Bosnu da bi se (najčešće) peške, opljačkani i prebijeni vraćali u kamp odakle su pošli. Gledaoce emocionalno satire to mirno iznošenje istinitih priča, a zatim bacanje pred nas kvazi-artefakata nasilja – onde izgubljena papuča, tamo razbijeni telefon, ovde spaljena odeća. Koristeći minimalna scenska sredstva, reditelj varira način na koji se pričaju priče koje su nalik jedna na drugu – ovde glumac neočekivano i sa uživljavanjem priča tuđu priču kao svoju, tamo se demonstrira verbalna tortura policije vikanjem i fizička tortura gaženjem mobilnog telefona ili udaranjem o stolicu da bi nam pokazali kako policajac bije čoveka dok mu u ruci ne pukne štap kojim ga bije. To se sve dešava na sceni koja predstavlja granice triju država – Slovenije, Hrvatske i Bosne, a koja se nalazi tik uz noge prvog reda publike. Kada slušate jednu, pa drugu, pa treću, pa dvadeset treću priču, ne možete da se ne zapitate: U kakvom to svetu ja živim? Šta je uradila moja zemlja? Da li bi se i o nama mogla napraviti ovakva predstava? Na kraju predstave čujemo iz off–a mirne glasove migranata koji objašnjavaju šta je Gejm i da ne mogu da odustanu jer nemaju drugu mogućnost. Na kraju predstave čuli smo i jednu-dve priče ljudi koji su uspeli da se domognu azila u Ljubljani. Imaju tri obroka i jednu sobu za dve osobe i to je to – život je stavljen na čekanje dok neko negde ne odluči drugačije. Strašne, potpuno strašne i neljudske priče o sudbini ljudi koji su bežeći od bede zapeli pred vratima Evrope.

Nakon odgledanih dveju predstava stiče se utisak da je post-postdramsko (ili kako se već imenuje savremeno) pozorište napravilo pun krug – nakon teze Hans-Tisa Lemana da se u savremenom teatru političnost postiže načinom a ne sadržinom, stigli smo do toga da najjači utisak ostavlja čist aktivizam – iznošenje istinitih ispovesti i analiza ideja.