Teško da bih se odlučila za pisanje i trećeg teksta da ne mislim kako je ovoj polemici potrebna izvesna završna procena. Šta smo njome dobili, šta izgubili? Da li je prostor utrošen uzalud?
Rekla bih da smo samo dobili.
Doduše, o polemici tek uslovno može biti reči, jer je na jednoj strani stajala argumentovana kritika (argumente je trebalo pobiti ako se smatraju nevalidnima), a na drugoj ustrajno izricanje netačnih tvrdnji i samoproglašenih istina.
Ali, to je sad najmanje važno. I netačne tvrdnje i samoproglašene istine podložne su, na sreću, testu provere. Ko proveri, znaće kako stvari stoje.
Ono što je, po mom mišljenju, dobijeno jeste unekoliko povećano interesovanje za Petera Vajsa i njegovu knjigu Ästhetik des Widerstands, jedinstvenu ne samo po tome što se, jedina!, duboko angažovano bavi tragičnom sudbinom evropskog levog pokreta, nego i po načinu književnog mišljenja kakav u književnosti 20. veka nema paralelu. Ako ne znaju nemački, zainteresovani čitaoci mogu prvi tom da čitaju na engleskom, u sjajnom prevodu Joahima Nojgrošela, s bogatim predgovorom Frederika Džejmsona i sa glosarom Roberta Koena, a drugi u prevodu Džoela Skota, s pogovorom Jirgena Šutea i, opet, s neophodnim glosarom (nota bene: umesto bilo kakvog sličnog aparata koji bi služio knjizi Petera Vajsa, Kontrastovo izdanje nudi, na kraju svakog od tri toma, opširnu prevodiočevu biografiju). Engleski prevod trećeg toma još se nije pojavio. Izdavač sva tri toma je, inače, čuveni Duke University Press.
Ovom polemikom dobilo se još nešto: potvrdilo se da kritika prevoda ne sme postojati. Ko se drzne da kritikuje, pa još i da kritiku argumentuje, postaje predmet, da, blaćenja. Kad bih to htela, mogla bih kritikovanom prevodiocu da navedem bar pet visoko respektabilnih srpskih i nemačkih književnih institucija, uključujući najznačajniju nemačku akademiju za jezik i književnost, kod kojih bi mogao da se raspita o svim mojim, kako je uveren, neznanjima, netalentima i ostalim nesposobnostima. Ali, zašto bih to radila? Ko zna ‒ zna, ko ne zna, neka i dalje živi u blaženom neznanju. Neznanje je, svakodnevno se uveravamo, u današnjoj Srbiji ionako na sve većoj ceni.
I najzad, dobijeno je saznanje da će i kritika prevoda biti kažnjivi predmet sudske tužbe ako se ne dopadne izdavaču i prevodiocu (drugim rečima: ako ne sadrži strasno tapšanje i osmehivanje). Urednik Kontrasta je neuvijeno poručio kritičarki kako se boji “da ćemo ovaj razgovor nastaviti u sudnici…”, dok je prevodilac bio nešto prikriveniji, ali svejedno jasan: on, doduše, ne zna “da li je javno polemisanje sa sadržajem privatnog pisma protivzakonito i kažnjivo”, ali već samim pominjanjem kažnjivosti sugeriše da je to važeća mogućnost.
U načelu, kad se izriču ovakve pretnje sudom, ne može da postoji nikakvo “bojim se da ćemo…” i nikakvo “ne znam … , ali”. Naprotiv, jasno se navode članovi Zakona koji nalažu sudsku tužbu u slučaju pominjanja izdavača i kažnjavanje u slučaju citiranja poslovne prepiske (jer o poslovnoj je reč, ničeg “privatnog” u njoj nije bilo). Ni osnivač Kontrasta, ni kritikovani prevodilac za to ne mare. Može i tako. Ali, može i drugačije.
(Uredništvo smatra da je ovim prilogom polemika zaključena)
