Da su ovo stara, dobra vremena, za medije i politiku važila bi letnja šema: ništa preterano ozbiljno, sve pomalo šašavo, ko da se napreže na ovu vrućinu? Letnje šeme, međutim, više zapravo nema ili, drugačije gledano, letnja šema traje u sva četiri godišnja doba, bar u Srbiji: zemlja kojom upravljaju likovi i dela poput Vučićevih, Dačićevih, Vulinovih, tzv. Đukinih i sličnih nije se baš preporučila za ozbiljno shvatanje sebe i drugih. Tako je bar kad je vlast u pitanju, ali srećom imamo i opoziciju, da bude uteg balansa i glas razuma. Eno, na primer, ima onaj neki Stamatović, gradonačelnik Čajetine i srpski patriota sa dna kace. Čovek je pouzdan moralni i intelektualni vodič kroz burna i smutna vremena: samo gledajte šta govori i čini pa odlučno krenite na suprotnu stranu, nema šanse da pogrešite.
Nakon paravojne obuke dece po putinovskom modelu i sličnih muka duhu, Čajetinac se ovih dana proslavio još jednom inicijativom mladih za nadljudska prava, još jednim sjajnim biserom iz letnje šeme na kristalno čistom kokainu: spasonosnom idejom da bi Srbija trebalo da ustupi Kosovo Rusiji na nekih dvadeset godina, nakon čega bi Rusija kanda Srbiji vratila Kosovo (poznata je sklonost Kremlja u svim njegovim alotropskim modifikacijama da nehajno vraća jednom zadobijene ili zaposednute teritorije), ali bitno unapređeno.
Eto, to je razlika između običnog čoveka i vizionara: kad ovaj potonji smisli nešto, ostaje vam samo da razjapite usta u neverici i da se pitate „kako se samo setio“? Nesputan konvencijama i ograničenjima tradicionalne logike i tzv. zdravog razuma, Stamatović je upotrebio tehniku zvanu thinking outside the box, i – rezultat nije izostao. Ovo ne da nije u kutiji, ovo bre nema nigde! Oni, naime, koji nisu prevazišli ograničavajuće faktore iz prethodne rečenice zapitali bi se, za početak, drži li Srbija uopšte Kosovo „u posedu“, pa da ga nekome „ustupa“? Po svemu što znate i po svemu u šta se možete uveriti na najbližem graničnom prelazu, odgovor je rezolutno jok. Okej, možda je Stamatović mislio simbolički, aludirajući na legalna i moralna prava koja Srbija polaže na Kosovo? Ako je tako, onda bi i rusko „ulaženje u posed“ bilo isključivo simboličke naravi, što prevedeno sa poezije zlatiborskog sanjarenja na proređenom planinskom vazduhu na trivijalnu prozu stvarnosti znači jednu od sledeće četiri stvari: mrka kapa, na vrbi svirala, trla baba lan, živ mi Todor da se čini govor. Jer tako bih i ja mogao da vam ustupim simboličkih sto miliona evra, s ljubaznom molbom da blagoizvolite da mi ih nekako pretvorite u stvarnih sto miliona – ne mora odmah, može i za dvadeset godina.
Sledeće pitanje koje bi, u svojoj sitničavosti, postavili nevizionari bilo bi: a zašto baš Rusiji? Da li zbog njenog legendarno visokog standarda života ili zbog još legendarnijih demokratskih principa na kojima tradicionalno funkcioniše? Ne, ozbiljno, da li je poznat makar jedan slučaj – pogotovo na evropskom tlu – da je Rusija, pod svojim imenom ili pod pseudonimom (Sovjetski savez i sl.), došla na neku teritoriju i zatim je posle izvesnog vremena napustila tako što bi je ostavila u bitno boljem stanju od onog koje je zatekla pri dolasku? Ako neko zna za takav slučaj, neka se javi, čeka ga Nobel (za hemiju, valjda).
Naravno, već vidim strogog čitaoca kako mi zamera što, sve tobož kroz sprdnju, ozbiljno tretiram Stamatovićevu izvalu i nastojim da dekonstruišem nešto što ne vredi ni načinjati, ni konstatovati čak, jer je zapravo Ništa s mašnicom. Verovatno ovakav prigovor nije bez osnova. Ali opet, kako odoleti? Najpre, ne bih uopšte bio sklon da potcenim zastupljenost i ukorenjenost ovakvog magijskog mišljenja „u Srba“: ono jeste danajski dar odaslat iz pakla same suštine opasne iracionalnosti, ali to još nipošto ne znači da ne bi moglo da se „primi“: prolazile su ovde i sumanutije ideje, naizgled ozbiljni ljudi su odobravajući klimali umnim glavama i na uvrnutije zamisli. Štaviše, pre samo tridesetak godina, Srbija je bila zahvaćena i poharana nekom vrstom kolektivnog psihotičnog transa, gomile obuzetih su bezglavo landrale okolo obožavajući Mesiju, izvesnog Miloševića, moleći ga da ih vremeplovom s ćiriličnom deklaracijom vrati u mitsku prapostojbinu, stanovito Kosovo. Da, baš ono koje bi veseli Stamatović sada da uvali Rusima na lizing.
I zato, u skladu s letnjom šemom, ako već ne možeš da pobediš epidemiju, možda je najbolje da joj se pridružiš i da joj daš svoj doprinos. Zašto, naime, stati s Kosovom? Imam i ja svoju listu želja… Beograd bih, recimo, dao na dvadeset godina londonskoj laburističkoj upravi Sadika Kana, pa kad ga upristoji i očisti od invazivnih predatora u vidu vesićevskih lišaja, neka nam ga vrati. Vojvodini takođe treba dobar staratelj, jer ovi očusi je urnisaše. Trebao bi joj neko naizgled sličan, a opet sasvim drugačiji, hmmm… Možda Bačku ustupiti Holandezima, Banat Dancima, a Srem, on je malo komplikovan – eno ga Ircima! Bar će biti veselo. Ako imate ideju kome biste na dve decenije ustupili svoj zavičaj, samo izvolite, konkurs je otvoren do daljeg, a biće i nagrada u vidu pršuta i sira, časti vredni i inventivni zlatiborski domaćin. Ako nije u međuvremenu sasvim prešao na piroge i peljmene, jesetru i boršč.
