Životi drugih u optičkim kablovima

Prvi podvodni kablovi, telegrafski, postavljeni su 1850. godine između Britanije i Francuske, a samo osam godina kasnije kablom je premošćen Atlantik, između Irske i Njufaundlenda u Americi. U to vreme trebalo je dva minuta da bi se valjano prenelo jedno slovo s jednog kontinenta na drugi, ali bilo je jasno da će komunikacija ubuduće ići više po morskom dnu nego kroz vazduh. Čak ni sateliti to nisu izmenili. I danas se najveći deo internet saobraćaja odvija podvodnim kablovima, optičkim.

Podvodni kablovi, sem poslovne, imaju značajnu ulogu za prenošenje diplomatskih, ali i vojnih i osetljivih obaveštajnih poruka. Zato su oduvek bili primamljivi špijunskim službama, naročito tokom svetskih ratova, u koje možemo da ubrojimo i onaj treći, hladni. U vreme dok su kablovi prenosili električne impulse, špijunske podmornice nastojale su ili da ih preseku ili, još bolje, da im negde na morskom dnu ugrade sklopku koja bi signal kopirala. Onda bi odgovarajuće službe pokušavale da ga dešifruju i saznaju šta dušmani smeraju.

Naravno, u tu svrhu su „napadani“ kablovi u ničijim vodama, najlakše tamo gde je pliće, što je za manu imalo to da i druga strana može da uoči postavljeni uređaj i skloni ga. Smatralo se da je kabl koji prolazi kroz nečije teritorijalne vode zaštićen od špijunaže, sve do pre nekoliko meseci kada je potvrđeno da je Danska dramatično proigrala poverenje svojih saveznika omogućivši SAD da ih špijunira, ponajpre nemačku kancelarku Angelu Merkel.

Ukratko, na danskoj teritoriji nalaze se čvorišta podvodnih kablova za internet saobraćaj unutar Evrope i između Evrope i Amerike, a čvorište je najbolje mesto za postavljanje prislušnih uređaja. Danci su smislili da tu okolnost iskoriste za uspostavljanje posebno bliskih odnosa sa SAD, čije špijunske službe imaju najbolji poznati softver za dešifrovanje poruka. Tako su Amerikancima omogućili pristup internet saobraćaju, koji uključuje i telefonske razgovore i SMS poruke koje razmenjuju evropski državnici, naravno i imejl poruke i svaku drugu komunikaciju Vajberom, Votsapom, Mesindžerom.

Nema, još uvek, zvaničnih informacija kako je taj saobraćaj praćen, ali stručnjaci za optičke kablove i špijunažu ukazuju na dva popularna metoda. Optički kablovi prenose informacije svetlosnim signalima i odlikuje ih velika brzina (svetlosti) i kapacitet. Sve što špijun treba da uradi jeste da iskopira svetlosne signale, ne prekidajući njihov tok.

Prvi način je da se u samo čvorište postavi optička prizma koja svetlosni snop pretvara u dva istovetna, od kojih jedan ide direktno u špijunski kompjuter. Čvorište je odlično mesto jer se tu nalaze pojačivači, te nikakvo sumnjivo slabljenje signala neće biti primećeno.

Drugi način je da se optički kabl savije jer svako savijanje takvog kabla dovodi do gubitka u signalu, deo svetlosti „iscuri“ kroz omotač. Stručnjaci kažu da je dovoljno da se tako uhvati jedan do dva decibela signala pa da se iz njih izvuče neophodna informacija, dok je za sam kabl to neprimetan, gotovo prirodan gubitak zbog kojeg se niko neće uzbuditi. Internet saobraćaj to čak i ne registruje, jer način prenosa podataka podrazumeva da se određeni broj „paketića“ usput izgubi, i zato se dešava da vam potrošeni saobraćaj bude znatno veći od očekivanog. Uobičajeno je da vam se slika na Skajpu ili Zumu nekada zamrzne, a potom nastavi tamo gde je do usporavanja došlo jer se u međuvremenu baferovala. U tom slučaju ne možete znati da li je do gubitka došlo zbog nekih prirodnih prepreka, ili zato što je neka služba namotala deo kabla na cilindar i iz njega isisava šta joj treba.

Za ovakve špijunske aktivnosti češće su optuživane Rusija i Kina, koje su željne da saznaju tuđe tajne, dok je do njihovih teže dopreti jer se njihov saobraćaj odvija unutar njihove teritorije i teško mu je pristupiti. Sada američki saveznici mogu da protestuju kod američkog predsednika i predoče mu dokaze o prisluškivanju, o kojem je dobro upoznat bio tadašnji potpredsednik SAD Džo Bajden.