Žiri za roze poze

U gradu u kojem čitave ulice, trgovi ili trolejbuske linije mogu da nestanu preko noći i da više nikada ne budu pronađeni, stvarnost je pomalo nestabilna i svakako nepouzdana kategorija. U tom i takvom gradu, kao u karakazanu punom nervoznih, uplašenih, besnih i obesnih, agresivnost klija i buja berićetno i obilno, kao sama od sebe; i nema ko, razume se, da joj se suprotstavi, kamoli da je desetkuje, kanališe i do mere i granice mogućeg uljudi. Jer proces kojem prisustvujemo u svojstvu pokusnih kunića ili laboratorijskih miševa upravo je suprotan tome: to je proces dehumanizacije. Odustajući od vlastitog ljudskog lika s nekim zlokobnim olakšanjem, svakako ćeš odustati i od toga da vidiš ljudsko lice kod nekoga drugog, naročito kod onoga čije ti se lice – gde je lice, dakako, tek metafora za ličnost – ionako nimalo ne dopada.

E sad, ako je stvarnost u podivljaloj mikroklimi jednog prekomilionskog grada u progresirajućem odumiranju postala entitet tako sumnjive i klimave ustanovljivosti i raspoznatljivosti, ako više ni Uzrok i Posledica, a kamoli štogođ drugo, možda i mnogo komplikovanije, ne stoje tamo gde bi ih čovek očekivao i gde su fakat stajali još otkad je gavran pocrneo, onda se tu više možda ni bolji i oštrovidiji od nas ne mogu razabrati u tom (kolo)pletivu, nego svako udara kud stigne, nadajući se da će ponekad i pogoditi… Ali većinom, po prirodi stvari, greše: nema više nikoga ko može da raskrči ovu zaraslu prašumu znakova.

Može li ovo, Pančiću, jednostavnije? Može, kuća časti. Da li su bilmezi koji su – i to u samom centru Postbeograda – brutalno pretukli građanina Iliju Vučevića bili u zabludi, to jest, da li je Vučević greškom dobio batine, koje su inače po zasluzi pripadale nekom drugom? Ako jesu, u čemu je greška? Ako nisu, ko je onda u zabludi? Nije li to, na posletku, samo jedan veliki nesporazum zbog kojeg sada svi žalimo ali, znate kako kaže naš narod: shit happens?

Da se podsetimo: Vučevića su nabatinali zato što je nosio nekakvu torbicu roze boje (on kaže da je to nešto za psa… whatever), pa su otuda zaključili da mora da je „peder“, jer valjda svako ko je „peder“ nosi stvari roze boje (a ja mislio da nosi „pederušu“?), ili je možda obrnuto: svako ko nosi stvari roze boje, a nije devojčica, mora da je „ženski Petko“, „pešovan“ i tako to, jer ne dolikuje zdravom muškom čeljadetu da mu se dopada nešto što je, kako bi se reklo, rozikasto. Ne znam odnosi li se to i na Rozen tortu.

Nesporna je činjenica da je siroti, malerozni Vučević nastradao na pravdi boga, ali nije nevažno da ustanovimo šta tačno znači tvrdnja da je dobio batine greškom, to jest da su oni što su ga tukli u svoje pesnice ugradili, što bi rekao Šklovski, „energiju zablude“.

Okej, dakle, u čemu je tačno „zabluda“? U tome što Vučević „nije gej“. Tako i sam kaže, a to potvrđuje i njegova verenica, pokazujući i odgovarajući prsten. S druge strane, međutim, nisam siguran da je to argumentacija koja je siledžije naročito impresionirala, bez obzira na to što su lako mogli uvideti tehnički previd koji su napravili. To, pak, znači ovo: okej, možda taj Vučević i nije peder, ali zašto onda nosi pederske stvari? I kako to da nije peder, kad već nosi pederske stvari? I nije li, uostalom, drska provokacija prema poštenim junošama vrele krvi to njegovo odašiljanje protivurečnih znakova u svet oko sebe? A zna se ko na taj način provocira zdravu srbsku omladinu: oni koji su čak i od pedera gori, takoreći arhipederi, kojima ništa nije sveto – čak ni pederluk, kako stoje stvari.

Najgluplje što biste sada mogli da učinite jeste da kontraargumentirate u stilu da to-i-to „nije pederska stvar“. Da se razumemo, oni koji prisvajaju sebi pravo da po svom nahođenju „biju pedere“ (kao i bilo koga drugog ko se ne uklapa u jalova pravilca njihovog skučenog svetića) takođe – i sasvim konsekventno – polažu i pravo da sami procenjuju ko jeste, a ko nije „peder“, te da u tom procenjivanju koriste bilo koje i kakve kriterijume, uključujući i ugledni naučni kriterijum koji se na latinskom zove „bio mi ćeif“.

Šta je, dakle, poenta? Hajde da se, ilustrativnosti radi, obratimo good ol’ Trećem Reichu. Nacisti su smislili vrlo komplikovane, i vrlo idiotske, kriterijume za ustanovljavanje ko je arijevac, a ko Jevrejin. Međutim, i to je bilo svojevrsna farsa; u praksi, kao i kod svakog poretka baziranog na nasilju i tlačenju, radilo se o pukoj samovolji zlikovaca. Ako im je neki Jevrejin bio potreban, oni bi ga naprosto proglasili „počasnim Arijevcem“ i terali dalje, a (ne)srećnik bi, umesto u Aušvicu, završio, na primer, u nekoj „namenskoj industriji“ kao neophodni stručnjak.

E, tako vam je nekako i sa „pederima“, Ciganima, Šiptarima, „izdajnicima“ i sve po redu. To ste ako vas oni tako markiraju, a niste ako vas propuste. I tačka. Šta to znači u slučaju Vučević? Nije komplikovano, verujte. Radi se o odbrani prava da bijete svakoga za koga pomislite da je, recimo, „peder“; potpuno je sporedno da li on to jeste, a promašeno insistirati na tome, tj. na „grešci“. Greške, međutim, nikada nema, ona je konstitutivno nemoguća. A presuda koju su napadači dobili – koja je više čestitka nego kazna – pokazuje da oni, naposletku, i nisu baš neki samozvanci, nego zvanično ovlašćeni merioci svačijeg pederluka, žiri za roze poze.