Kao što u svakom društvenom i istorijskom kontekstu važi da što je manje znanja i prosvećenosti, to je više sujeverja, tako se može reći da ništa manje gvozdeno pravilo kaže da „što je manje morala, to je više moralne panike“. Zašto bi ovi naši dani, sada i ovde, bili izuzetak?
Ovde ćemo se pozabaviti dvama sasvim svežim primerima. U prvom od njih imao sam sumnjivu čast da budem neka vrsta aktera. Elem, NIN-ov žiri proglasio je roman Kontraendorfin najboljim u prošloj godini, tako da je njegovom piscu pripala daleko najpoznatija književna nagrada u ovom delu sveta. Kobnom nepažnjom nadležnih, i ove godine sam bio predsednik tog žirija. Glasao sam, doduše, za neku drugu knjigu, ali u potpunosti stojim iza odluke većine kolega, kojoj se nema šta načelno zameriti, sa književnog niti bilo kog drugog relevantnog stanovišta. Ovo je, pak, izazvalo omanju buru u svim odeljenjima moralne policije našeg svračijeg zakutka, a nije nedostajalo ni ritualnih padova u duboku nesvest usled teških moralnih ozleda, koje je osetljivijim dušama naneo ovakav ishod najnovijeg „ninovanja“. Razlog? Da li možda neko ozbiljan dovodi u pitanje značaj i vrednost Basare kao pisca? Ne, niko ozbiljan. Da li je onda sporan konkretan roman, koji su moralni paničari kompetentno i „s razumevanjem“ pročitali i zaključili da je nedostojan nagrade? Ne budite smešni: oni čitaju samo naslove, a i njih obično pogrešno shvate. Pa o čemu se onda radi? O tome da je građanin i kolumnista Basara nadavno prestao da piše za jedne novine („Danas“), a počeo da piše za druge, prilično, hm, drugačije („Kurir“). O tome kako je meni taj transfer izgledao, pisao sam nedavno baš na ovom mestu. Samo što taj možda građanski i svakako novinarski čin nije mogao retroaktivno ni da pokvari ni da popravi roman Kontraendorfin: on je takav kakvim ga je njegov pisac stvorio, i basta. I o takvom smo romanu tokom nekoliko meseci koliko traje proces žiriranja razgovarali, dakle, i dok je njegov pisac bio kolumnista „Danasa“, i kad je postao kolumnista „Kurira“. Ulazak u tzv. najuži izbor i većinsko glasanje za nagradu bio je ishod tog dugog procesa, sasvim odvojenog od bilo čega što se u međuvremenu građaninu Basari dešavalo, ili načina na koji se građanin Basara dešavao drugima – pa i nama. Naposletku smo bili stavljeni u dražesni čaršijski sendvič od lobiranja, podgurkivanja i antišambriranja: hoće li The Žiri „imati muda“ da glasa za Basaru iako je ovaj prešao u „Kurir“? A na drugoj strani: zar će The Žiri nagraditi Basaru zato što je prešao u „Kurir“?! Ako „izneverimo“ prve, u najmanju ruku smo kukavice; ako „razočaramo“ druge, mora da smo prodane duše, sve zajedno sa onim koga smo nagradili, a kojem je presuda donesena još na prethodnom virtuelnom plenarnom zasedanju Moralne policije. Uostalom, šta bi bilo da je S.B. s prelaskom na kolumnističku Tamnu stranu Lune sačekao samo mesec dana i onda mirno otprašio u Vlajkovićevu?!
U međuvremenu, Kontraendorfin je u izlozima, i sajber sveznalicama i visokim etičkim komitetima sastavljenim od anonimnih zabadala bilo bi bolje da (pokušaju da) ga pročitaju, pa da možda razumeju i šta je ovde meritum stvari i šta je bio posao žirija. Ali neće, naravno, jer njima je uvek sve jasno još na osnovu naslova. Iako nisu napisali ništa, to je i dalje više od onoga što su pročitali, i u tome dvostrukom ništaštvu iz nekog nedokučivog razloga vide izvor svoje moralne snage.
Drugi primer moralne panike mnogo je zazorniji. U danima kad je jedan po svemu besprizorni „učitelj glume“ optužen od više svojih bivših učenica za silovanje i druge forme seksualnog zlostavljanja ili napastovanja, NIN (opet NIN?! Optužiće me da radim za konkurenciju…) je izašao sa karikaturom čuvenog Dušana Petričića na naslovnoj strani; na karikaturi Aleksandar Vučić, hm, polno opšti sa Republikom Srbijom (u njenim avnojevskim granicama), što njoj nimalo ne prija. Srbija, dakle, kaže „Uh, kad ja progovorim o devet godina silovanja!“; iznad nacrtanog prizora, kao svojevrsni naslov-poruka, piše „Vreme je“. Treba li ovome neko tumačenje i odgonetanje? Teško. Karikaturista je, doduše, ne baš nekim osobito suptilnim sredstvima – na koja i nije obavezan – predstavio svoje viđenje „odnosa“ jedne zemlje i čoveka koji je u njoj već osam-devet godina sve i svja. Na to što je za taj odnos upotrebio drastičnu sliku i metaforu silovanja svakako je uticala činjenica da je u vreme nastanka ovog njegovog rada reč „silovanje“ bila najfrekventnija u javnom prostoru. Tako to inače funkcioniše kada je u pitanju pisanje ili crtanje u javnim medijima: asocijativno polje se uspostavlja u odnosu na ono što je „vruće“, što je sveprisutno. Kako se, kojom mentalnom akrobacijom, došlo do toga da je Petričićev postupak moralno zazoran ili sasvim nedopustiv, jer da tobože već sam izraz „silovanje“ nosi nepodnošljive konotacije u trenutku kada se (nažalost, s razlogom) mnogo govori o silovanjima u najdoslovnijem smislu te reči? Kao da je tu proradila neka vrsta „magijskog mišljenja“ koja neke reči, bar na određeno vreme, ekskomunicira iz javnog opticaja zato što su – ne znam kako drugačije to da protumačim? – valjda trenutno prezaposlene svojim bazičnim značenjima, pa ne preostaje nimalo mesta za metaforu („ukusnu“ ili „neukusnu“, stvar je… pa, ukusa)? Tu se moralna panika, opervažena tobožnjom uzvišenom brigom za žrtve nekoga ko ni u kojem slučaju nije Dušan Petričić, iznova ogoljava ili kao tribalno buncanje koje ne dobacuje do kritičkog mišljenja, ili kao puko povlađivanje Gazdi-simboličkom Silovatelju, kao njegova potuljena odbrana od ogledala.
