Zašto kažeš Huavej, kad misliš na Huavej

Ko god da je poslovao sa američkom administracijom poslednjih meseci morao je dobro da obrati pažnju na njihov odnos prema tehnologiji, a prema 5G mreži naročito. Trampov kabinet, osim predizborne, u velikoj je kampanji ubeđivanja drugih država da dobro razmisle s kim će razvijati mobilnu mrežu nove generacije, a to ubeđivanje se obično završi potpisivanjem sporazuma u kojem se odbacuje mogućnost saradnje sa dobavljačima i proizvođačima kojima se ne može verovati.

Takve sporazume sa SAD do sada je potpisalo šest zemalja, Poljska, Češka, Letonija, Estonija, Rumunija i krajem avgusta Slovenija, svuda uz veliku polemiku u javnosti. Treba reći i da se ne radi o tipskom sporazumu, već se sa svakom zemljom pravi poseban. Razlike postoje, ali je suština ista. Ne uzimati 5G opremu od dobavljača (vendor) koji su nepouzdani (untrusted, non-trusted, to su izrazi koji se koriste), ali ne u smislu tehnološkog kvaliteta.

Da bi se Srbija i Kosovo (koje SAD priznaju kao nezavisnu državu) dodali na taj spisak, morao bi da postoji sporazum između ovih država ili teritorija sa SAD. Tu se otvara pitanje ko je šta i sa kime potpisao 4. septembra u Vašingtonu, jer predsednik Srbije tvrdi da je sporazum potpisao sa SAD, dok američki posrednik Ričard Grenel govori kako su sporazum potpisali Srbija i Kosovo pod nadzorom Donalda Trampa.

Tekst sporazuma objavljen je na društvenim mrežama na engleskom jeziku, i do sada nismo videli zvaničan prevod, pravnovaljan, a kod ovakvih sporazuma svaka reč i znak interpunkcije su važni. Zbog toga je moguće i da ga mi ovde pogrešno tumačimo, ukoliko neko proceni da smo ga loše razumeli.

KO JE NEPOUZDAN

Za ovu priliku bavimo se samo jednim članom, onim koji se odnosi na ograničenja u razvoju 5G mreže. Ovako on glasi, preveden sa engleskog jezika, nezvanično: „Obe strane se obavezuju da će zabraniti korišćenje 5G opreme sumnjivih dobavljača u svojim telekomunikacionim mrežama. Tamo gde je ta oprema već prisutna, obe strane se obavezuju na njeno uklanjanje i druge oblike posredovanja u razumnim vremenskim rokovima.“

Pod „obe strane“ misli se, verovatno, na Srbiju (Beograd) i Kosovo (Priština) kako piše u zaglavlju sporazuma. Dobavljači kojima se ne može verovati, sumnjivi odnosno nepouzdani, nazvani su „untrusted vendors“.

Najinteresantniji je segment koji govori o drugim oblicima posredovanja (other mediation efforts). Ako SAD nisu deo sporazuma, možda bi mogle da se pojave u ulozi medijatora koji pomaže u definisanju ko jeste, a ko nije sumnjiv, odnosno kome se ne može verovati. U suprotnom, o tom poverenju odlučuju sami Beograd i Priština, koji jedni drugima mogu da ukažu da su se upustili u sumnjivu nabavku i da zahtevaju da se taj posao obustavi i vrati u pređašnje stanje.

Interesantna su tumačenja sporazuma koje su SAD potpisale sa pomenutih šest država. Oni su mnogo detaljniji nego ova jedna tačka koju su Beograd i Priština potpisali u Vašingtonu. Sporazumi se ocenjuju kao pravno neobavezujući, ali politički snažni. Nigde se ne spominje ko su ti sumnjivi vendori, ali niko ne sumnja da se misli na kineske kompanije, pre svih na Huavej i ZTE. Naročito Huavej, koji je poznatiji kod prosečnog korisnika mobilne telefonije.

U tim sporazumima nepouzdani dobavljač je onaj čije poslovanje i veze sa državom nisu transparentni, koji ne poštuje intelektualna prava i korporativnu etiku i nije otvoren za međunarodnu inspekciju, ali više u smislu pravne procene poslovnih veza nego puštanja nekih inspektora u pogone. Ovo poslednje se odnosi na optužbe da kineske kompanije posluju i sa državama i režimima koji su pod međunarodnim ili američkim sankcijama, što Kinezi odlučno demantuju.

Inače, kineski mediji, barem oni na engleskom jeziku, nisu se bavili ovom tačkom sporazuma koji su potpisali Tramp, Vučić i Hoti, mada je sam taj događaj značajno propraćen u Kini. Takođe, kineske kompanije ni na koji način u javnosti ne reaguju na američku inicijativu, to jest borbu protiv sumnjivih dobavljača. Oni su odlučili da se u tome jednostavno ne prepoznaju, sve dok ih neko lično ne pomene. Za sada ih pominju baš svi koji sporazume analiziraju i baš niko od onih koji ih potpisuju.

SKUPLJE I SPORIJE

Za nas je interesantno „šta bi bilo, kad bi bilo“, kako bi se sporazum sprovodio i kakve bi bile posledice za Srbiju, njen tehnološki razvoj i dobrobit korisnika mobilnih mreža i svega ostalog što nudi 5G.

Nezavisna konsultantkinja za nove tehnologije Natali Delić, koja je u IKT poslovima duže od 20 godina, kaže da domaći mobilni provajderi nikada ništa ne uzimaju od „sumnjivih dobavljača“, niti je ikada u svojoj karijeri čula i videla opremu koja se neobično ponašala.

„U svom dosadašnjem radu nisam se srela sa opremom koja je imala instalirane neke sumnjive komponente za koje nije jasna namena, a jako je bitno da se razume da postoje i jasno definisane procedure i beleži se svaki pristup bilo kom delu tehnološke opreme u mreži, tako da su mobilne mreže po svom dizajnu zaštićene od neovlašćenog pristupa i zloupotreba bilo kakvih podataka. Teoretski, svaki proizvođač opreme mogao bi da instalira neki hardverski ili softverski deo koji bi mogao da ima neku dodatnu funkciju, ali primenom naprednih bezbednosnih tehnika tako nešto bi se sigurno vrlo brzo otkrilo.“

Ako se u sporazumu zaista misli na kinesku opremu, veliki problem bi napravila obaveza da se ona koja je već ugrađena u Srbiji deinstalira. Jedan od tri mobilna provajdera u velikoj meri koristi opremu baš kompanije Huavej, a drugi je koristi široko u svojoj fiksnoj mreži. Sve bi to moralo da se skida i menja, što podrazumeva ogromne troškove koje bi država morala da plati. Jer u trenutku nabavke nije bilo govora da je ta oprema neprikladna, naprotiv, država je svojim sporazumima sa Kinom podsticala takvu saradnju. Radi se o stotinama miliona evra, bliže milijardi.

„Ako operator A ima 4G mrežu jednog kineskog proizvođača, čak i ako ne uzme 5G tehnologiju od istog proizvođača, u praksi će taj operator kombinovati 4G i 5G tehnologiju i na taj način nuditi napredne 5G usluge, što znači da će signal tih usluga prolaziti i kroz delove telekomunikacione infrastrukture koja je nekog kineskog proizvođača. Slično, s obzirom na to da signal od baznih stanica treba preneti do nekih centralnih tačaka gde se vrši obrada i kontrola signala, da li i delovi opreme koji se koriste za transport signala bilo putem mikrotalasne tehnologije ili putem optičke infrastrukture smeju da budu od kineskih proizvođača? Šta sa opremom u data centrima, opremom koju zovemo jezgrom mobilnih mreža gde se signal obrađuje? To su sve pitanja po kojima je potrebno razjasniti postojeći sporazum“, kaže za „Vreme“ Natali Delić.

Poseban problem je što bi razvoj mobilnih telekomunikacija bio sporiji i skuplji, ako se ovaj sporazum bude sprovodio onako kako se sada tumači. A to znači da se ne nabavlja oprema kineskih kompanija koje su trenutno superiorne i kvalitetom i cenom, po mišljenju većine analitičara u svetu. Naravno, račun na kraju plaća krajnji korisnik, a to smo svi mi.

„Kao i u svim drugim segmentima, diversifikacija proizvođača opreme omogućava bolji kvalitet samih proizvoda i bolje cene za one koji te proizvode kupuju. Ograničavanjem tržišta za telekomunikacione operatore, može doći do povećanja cene njihovih investicija jer će imati manji izbor ponuđača opreme, a to direktno može da utiče na brzinu investiranja i krajnje cene usluga za korisnike“, objašnjava Natali Delić.

Ona veruje da bi odbacivanje Kine kao „nesigurnog“ partnera imalo još jednu neželjenu posledicu, posebno nepovoljnu za zemlje koje ne mogu same da plate sopstveni visokotehnološki razvoj.

„Kina prednjači u implementaciji 5G tehnologije sa planom da do kraja godine ima instalirano više od 500.000 baznih stanica. To znači da će oni ozbiljno krenuti sa korišćenjem ove tehnologije u industriji i za potrebe pametnih gradova, a to će im dati veće iskustvo, pokazati šta funkcioniše kako je i bilo predviđeno a šta ne, pa će moći brže da unapređuju postojeće protokole i opremu kako bi zaista ostvarili pun potencijal 5G mreže. Polarizacija u ovom polju može da uskrati deo sveta za najnovija iskustva i znanja.“

RAT BEZ MILOSTI

U svetu informaciono-telekomunikacione tehnologije sve je binarno, ili jeste ili nije, nema sredine. Ova tačka sporazuma je sve suprotno, može da se tumači prema potrebi ili političkim okolnostima, ne zna se ni ko je sumnjiv niti ko je taj ko će da kaže da je neko sumnjiv, niti je jasno kakva je kazna predviđena za onoga ko odbije da se povinuje potpisanom dogovoru. Prevedeno na prost jezik, ne zna se koliko će to što je potpisano da košta ako se primeni ili ako se odbije jer, kako pomenusmo, rešenje može da bude samo binarno.

foto: marija janković

SAD su sa kineskim kompanijama „zaratile“ pre nešto više od dve godine, kada je ZTE optužen za saradnju sa Iranom i Severnom Korejom uprkos međunarodnoj zabrani. Kompanija je pala pod američke sankcije, američkim kompanijama je zabranjeno da sa njima rade i prodaju im tehnologiju, pre svega čipove, što je dovelo u pitanje opstanak ZTE-a. Vrednost na berzi im je drastično pala, a stvar se razrešila uz posredovanje kineskog predsednika Sija i na kraju je ZTE platio kaznu od milijardu dolara i smenio kompletno rukovodstvo, ali se nije u potpunosti oporavio.

U januaru 2019, kanadske vlasti su po nalogu SAD na aerodromu u Vankuveru zadržale Meng Vanžu, finansijsku direktorku kompanije Huavej, uzgred i ćerku njenog osnivača Ren Zengfeja. Ona je od tada u kućnom pritvoru pod optužbom da je umešana u kršenje sankcija prema Iranu, i preti joj deset godina zatvora ako je Kanada izruči SAD. Teško je naći reči da se opiše gnev kineske kompanije i države zbog ovakvog postupka, ali to je bio tek početak.

Ubrzo je svim američkim firmama naloženo da prekinu svaki posao sa Huavejom. Zbog američke tehnologije u čipovima ugrožena je proizvodnja mobilnih telefona, a zbog izbacivanja iz Guglove android prodavnice za aplikacije ugrožena je njihova prodaja. U međuvremenu su ove mere malo ublažene, ali su u Huaveju shvatili da su od sada „viši prijatelji“, razvili su sopstveni čip bez američkih patenata i napravili sopstvenu prodavnicu aplikacija, koju sada naveliko promovišu.

Na pritisak administracije, američki telekomunikacioni operatori odrekli su se kineske opreme, tačnije opreme koju nude kineski vendori jer se mnogo „američkih“ uređaja proizvodi u Kini. Uključujući i ajfon. Motorola je u međuvremenu postala kineska kompanija, to jest njen deo koji proizvodi mobilne telefone, te je sva ta zbrka kada odete u kupovinu još veća. Teško je utvrditi da li je to što kupujete kinesko ili nije i da li je sumnjivo kinesko ili prihvatljivo, da li će postati neupotrebljivo jer je doneta takva odluka.

Najlakše je da se opredelite za nešto što sa Kinom nema veze i mnogi u tome vide prave razloge američko-kineskog tehnološkog sukoba, a ne u kršenju sankcija. Kina tehnološki odmiče kada je 5G mreža u pitanju, a SAD to ne žele da dopuste.

Američka administracija pritisla je smesta i sve svoje partnere, posebno one koji su u NATO-u, te je jedan broj razvijenih zemalja priključio otkazivanju saradnje sa Huavejom u razvoju 5G mreže, mimo onih šest koje su potpisale sporazum na tu temu. IKT oprema tako poprima značaj naoružanja. Ako si u NATO-u, očekuje se da koristiš samo ono što NATO odobri, jer u suprotnom ugrožavaš nacionalnu bezbednost i bezbednost saveznika. Sada to važi i za mobilne mreže.

Oni koji sarađuju sa kineskim kompanijama i koriste njihovu tehnologiju, neće spavati u utorak 3. novembra, kada se bira sledeći američki predsednik. Rašireno je verovanje da je sukob sa Kinom samo Trampova pizma i predizborni štih, i da će svi ovi sporazumi biti trenutno zaboravljeni ukoliko on na izborima izgubi.

Što se Srbije tiče, samo deset dana po potpisivanju u Vašingtonu odlazeća (a možda i buduća) premijerka Ana Brnabić prisustvovala je otvaranju Huavejovog centra za inovacije i digitalni razvoj u Beogradu. Ono što bi novinari uobičajeno nazvali „protokolom“, postalo je politički događaj međunarodnog značaja.

Osvrnula se na Vašingtonski sporazum i tačku koja se odnosi na 5G mrežu, samo da bi potvrdila da Srbija sa Huavejom priprema projekte koji će biti vidljivi tek za godinu-dve. Najavila je saradnju i u oblasti školstva i pametnih gradova, dodajući da će tender za 5G mrežu biti otvoren i transparentan, po međunarodnim standardima, baš kao što sporazum iz Vašingtona podrazumeva. Reklo bi se da nikakvih prepreka za saradnju nema. „Ni mi nismo zainteresovani za nepouzdane tehnologije“, naglasila je premijerka pred ambasadorkom Kine u Srbiji i predstavnicima Huaveja.

Uostalom, u sporazumu se ta kompanija nigde i ne spominje, zar ne?