Nabasao sam ovih dana na prekrasnu definiciju stila, pa hitam da je podelim s vama. Kaže, naime, Pikaso: „Stil je razlika između kruga i načina na koji ga crtate.“ Ovo sam pronašao u intervjuu s Artom Špigelmanom, autorom veličanstvenog Mausa, čovekom koji je ljude određenih nacionalnosti (Jevreje, Nemce, Poljake, Amerikance etc.) – shvaćenih kao mesta u hijerarhiji moći, ali i „ispravnosti“ u istorijskom kontekstu Drugog svetskog rata – crtao kao miševe, mačke, svinje, pse…
Sva sreća da Špigelman nije crtao Srbe, i još veća sreća da nije izlagao u Staroj kapetaniji… Ali, zadržimo se još malo kod onog Pikasovog kruga. Krug je ovde, dakako, element „stvarnosti“; način na koji je krug nacrtan je ono što umetnost čini stvarnosti: upotrebljava je kao „sirov materijal“ i transformiše je u umetničko delo. Umetničko delo, pak, jeste „stvarno“ i štaviše na razne tanane načine referiše na stvarnost (uostalom, čak i najdivljija umetnička mašta je naposletku deo „stvarnosti“), ali između nje i teme ili „predmeta“ kojim se bavi nipošto ne stoji znak jednakosti. Nacrtani krug možda je baš sasvim okrugao, ali on nije onaj inicijalni krug na koji Pikaso misli, onaj koji postoji mimo i pre umetničkog dela.
E sad, vidite, isto je i sa crtežom bebe sa sekirom rascopanom glavom; izgleda da bi pored tog crteža u galeriji trebalo da stoji natpis „Ovo nije beba“, upozorenje sasvim magritovsko, ali na paradoksalan način, jer Magrit je „stvarnu“ lulu transcendirao u delo umetničke fikcije natpisom „Ovo nije lula“.
To što nekakvi prigradski đilkoši i wannabe opaki fašisti to ne razumeju jeste žalosno, ali bože moj, dešava se i u boljim kućama. To, međutim, što osoba koja je, nekom bizarnom nesrećom i zabunom, godinama već ministar kulture u Vladi Republike Srbije ne shvata ništa o delatnosti u koju se s drskošću ignoranta upetljala, tragedija je degeneracije jednog društva i rastakanja svih standarda u njemu. To što ne samo ta osoba nego i institucija koju ona vodi zatim staje iza progona umetničkog stvaranja i što neke njegove oblike – svejedno je koje i kakve, jer nije na njemu da sudi – stavlja s onu stranu legitimiteta i, recimo tako, „pojavljivosti“, prvorazredni je skandal i to, dakako, politički i moralni. Ali nije, doduše, nimalo u neskladu s celokupnim javno ispoljenim habitusom njegovog nosioca: sve je, zapravo, vodilo otužnom i ogavnom finalu jednog ministrovanja.
Najvažnija stvar koju treba razumeti kada se radi o progonu bilo kojeg umetničkog dela jeste da ono, samo umetničko delo, nikada nije tema; ono dolazi na red tek u uslovima u kojima ni delu ni autoru ne preti nikakva opasnost, bilo od nekog režima i njegove aparature moći, bilo od individualnih ili grupnih „osvetnika“ ili „uterivača morala“ (pravde, vere, rodoljublja, čednosti…) indoktriniranih sa neke od predikaonica Moći. Tek tada, u uslovima slobode, možemo raspravljati (recimo, sa stanovišta tzv. dobrog ukusa, mada je to istorijski vrlo pokretljiva kategorija) o nekom možda infantilnom crnohumornom crtežu iz galerije Stara kapetanija, ili o načinu na koji „Charlie Hebdo“ crta poslanika Muhameda, ili o tome da li je „srebrenička“ predstava Zlatka Pakovića dosadnjikavi i visokoparni recital opštih mesta (što biće da svakako jeste za šačicu publike u CZKD-u), ili je prometejski čin odvažnog govorenja tabuizovane istine u lice zapenjenoj „patriotskoj javnosti“ na Jutjubu i društvenim mrežama (a videli smo da je i to). Ali, dok se crteži cepaju i gaze i dok se autorima i izvođačima pozorišne predstave preti a predstavi onemogućava normalan život pred publikom, i dok Država preko svog nadležnog i visoko pozicioniranog službenika iskazuje nameru da delegitimizuje umetnički čin u javnom prostoru, jedino je važna odbrana njihovog prava na postojanje. I autora i dela, ništa manje od toga.
U Francuskoj je pre neki dan jedan školski nastavnik platio glavom (doslovno: dekapitiran je) to što je svojim učenicima pokazao „blasfemične“ karikature iz „Charlie Hebdoa“, želeći da sa njima raspravlja o slobodi reči i izražavanja. Neki klinac zadojen islamističkim fanatizmom presudio mu je po kratkom postupku. Cela Francuska je u šoku, a ni ministar prosvete ni ministar kulture nisu našli za shodno da izjave nešto tipa – osuđujemo strašni čin nasilja, ali i profesorov „provokativni“ postupak… U slobodnom društvu ne mogu se izjednačavati postupci koji su neizjednačivi, štaviše, vrednosno i značenjski suprotni. Francuska je, naime, liberalna i sekularna demokratija, a poslednji put kada je neko kao ovdašnji ministar kulture u Francuskoj mogao da obavlja tu dužnost bila je godina 1944. I ništa nije bilo smešno, pošto ništa nije bilo kao u seriji Allo, allo. Koja je, bajdvej, takođe
satirična umetnička vizija jednog vremena i ljudskih naravi u njemu, a ne izvod iz udžbenika istorije.
Pravo je, dakle, pitanje kako smo dozvolili, i nameravamo li da i dalje dozvoljavamo, da nam Her Flikovi i Fon Smolhauzeni budu mera stvari, ili ćemo ih najzad smestiti tamo gde su ih smestili Francuzi, Britanci i ostali, s kojima smo se onomad borili na istoj strani. Osim onih koji nisu… I koji ne mogu da se otresu ljotićevskog shvatanja „nacionalne kulture“. Može i tako, rekoh, ali samo ako dokažete da je napolju i dalje godina 1944.
