Krupna karta: Evo mene, evo preambule
Amerikanci, temeljno uživljeni u ulogu najveće sile, ali i zbog svog jada i svog interesa, imaju izoštrene radare za svaku vrstu ekstremizma koji oni sami nisu izazvali i finansirali. To ih može nagnati da podupru rešenja koja bi pacifikovala balkanske prilike i, ako politika Amerike krene u tom pravcu, Aleksandar Vučić postaje ozbiljan sagovornik Bele kuće.
Naravno, ovde se, po običaju, u svakom plemenskom ratovanju vide američki prsti, pa i u ovom najnovijem „kumanovskom ratovanju“, ali niko još nije ponudio ubedljivu tezu, o dokazima i da ne govorimo, da su to zbilja neke američke službe organizovale i finansirale.
Ako je osnovni geostrateški cilj stabilizovanje i proširivanje južnog krila NATO snaga, nije jasno kako bi nemiri tome doprineli, tim pre što sve zapadne balkanske države, neke javno, neke u pola glasa, neke u potaji, optiraju ka tom vojnom savezu koji bi, ma šta mislili o njemu, cementirao jednu bezbednosnu strukturu univerzalnih standarda koji bi ograničili „višak suverenosti“, obično obrnuto srazmeran veličini i značaju pojedinih zemalja.
Otuda Vučićeva najava da će tražiti od Amerikanaca podršku oko ubrzanja srpskih evropskih integracija ima ovaj put dobre izglede, a Brisel, što je dokazano više puta, na nagovor velikog saveznika ume kandidatima da progleda kroz prste i neće da sitničari oko nekakvih manjkavosti koje se, uostalom, s druge strane Atlantika slabije vide nego iz evropskog dvorišta.
Pred susret s Džozefom Bajdenom, potpredsednikom SAD, srpski premijer je odigrao i krupnu kartu. U razgovoru za „Volstrit žurnal“, izjavio je da ne bi odbacio mogućnost da zatraži od srpskih glasača da se izjasne o preambuli Ustava, usvojenog 2006. godine, u kojoj se kaže da je Kosovo integralni deo Srbije.
Vučić, koji je rekao da bi ustavne promene bilo neophodno sprovesti pre kraja 2017. godine, izjavio je da pokreće to pitanje „iako zna da to nije mnogo popularno ovde u našoj zemlji“.
Najava ustavnih promena počela je od kozmetike – smanjenje broja poslanika sa 250 na 125 do 150 – i opšte konstatacije da ustavna rešenja u nekim oblastima zaostaju za stvarnošću. A onda se grudva pokrenula i odjednom je ustavna materija izbila u prvi plan rasprava srpske političke javnosti. Tome je u prošlonedeljnom intervjuu za „Vreme“ doprinos dao i Tomislav Nikolić, predsednik Srbije, ukazujući na najmanje dve važne stvari; kao prvo, predsednička ovlašćenja nisu skladna s načinom izbora predsednika i, drugo, da vlada koja ne prođe na referendumu mora da padne.
Kočoperni premijer: Tehnika ublažavanja pada
Da promena preambule koja se tiče bolne rane srpskog političkog bića, dakle Kosova, nije popularna, vidi se i po tome što Vučićevi trbuhozborci to i ne pominju, već su ostavili da ta Vučićeva opaska za američke novine nekako lebdi u vazduhu. Niko to ne uzima u usta, sve čekajući da neko drugi proba kakvog je ukusa, tvrdoće i može li se to uopšte svariti.
„Volstrit žurnal“, kome je Vučić dao intervjuu uoči svoje prve posete Vašingtonu u svojstvu srpskog premijera, navodi kako je on u velikom naporu da svoju državu približi članstvu u Evropskoj uniji. Ovaj sastanak Vučić vidi kao priliku da konačno ubedi SAD da pomognu Srbiji u njenom putu ka članstvu u EU.
List ističe da je Vučić odigrao ključnu ulogu u približavanju Srbije ispunjenju jednog od glavnih zahteva koje je postavio Brisel – normalizaciji odnosa sa Kosovom, pokrajinom koja je proglasila nezavisnost 2008. godine, a koju zvanični Beograd ne priznaje.
Ukoliko uspe u tome, Vučićeva dostignuća mogla bi da oblikuju Srbiju u narednih nekoliko decenija, napominje list.
Ako Vašington proceni da bi to moglo stabilizovati i balkanske prilike, Vučić će dobiti masivnu podršku. Drugo je pitanje koliko bi bila masivna podrška na ustavnom referendumu u Srbiji. Ali, kao u onom olinjalom vicu: čuti i plivaj, daleko je 2017. godina.
I dok na sto velikih igrača stavlja preambulu, taj smokvin list kosovskog zaveta, na domaći teren izlazi kao neka goropad i grmi: „Ne dam Gazivode!“ Podržavanje te vrste kočopernosti više je mentalitetska stvar, nego predmet neke objektivne analize i sa dovoljnim brojem ponavljanja te izjave o Gazivodama – kao i o svemu drugom što neće da dâ – Vučić u očima glasača ostaje borac za našu stvar, što je u dogledno vreme dovoljno da se dobiju izbori, ali teško da bi prošao na referendumu, ma koliko velika šargarepa visila na kraju štapa.
Kome je bilo neprijatno: Glupa, a dobra ideja
Ta matrica goropađenja vidljiva je bila i u pregovorima sa MMF-om. Ministar privrede Željko Sertić, ovlašćen je bio da nam protumači kako je Vučić žestoko branio, gotovo do granice incidenta, srpski zahtev da struja ne poskupi. Na taj način maskirao je da se o gromoglasnoj najavi „povećanja“ plata u javnom sektoru i penzija nije ni razgovaralo.
MMF- u nije bilo „neprijatno što nam ovako dobro ide“ i rekao bih da su ostali pri tvrdim stavovima iz postignutog aranžmana, sve tražeći „dlaku u jajetu“ kao, na primer, tvrdnjom da je finansijska konsolidacija postignuta znatnim delom i jednokratnom uplatom očekivanih profita javnih preduzeća. Pretpostavljam da i oni znaju da je taj novac obezbeđen tako što su javna preduzeća podizala komercijalne kredite da bi blagovremeno ispunila ovaj budžetski zahtev.
Kako piše Miša Brkić u Peščaniku, za nešto više od dve nedelje, 31. maja, prestaje da važi zaštita od poverilaca više od 150 preduzeća u restrukturiranju, koje je prošle godine izmenjeni Zakon o privatizaciji štitio kao dužnike.
Analitičari ocenjuju da će taj prvi dan juna kad će sva ta preduzeća biti izložena prinudnoj naplati biti veći test reformskog opredeljenja Vlade nego pregovori s MMF-om. Ukoliko se Zakon bude poštovao i ako padne zaštita, državni i komercijalni poverioci navaliće da naplate svoja višegodišnja potraživanja. To su sume u milijardama evra (samo za struju i gas, a gde su komunalne usluge, sirovine, repromaterijal, usluge…) i taj stampedo nestrpljivih poverilaca mogao bi već u prvom naletu da zbriše „s lica zemlje“ sve te firme u kojima radi pedesetak hiljada ljudi.
Iz straha da bi to loše uticalo na rejting vlasti, Ministarstvo privrede i Agencija za privatizaciju predložili su pre dva meseca da se 25 preduzeća na dve godine izuzme iz odredbi o zaštiti od poverilaca zbog „višeg državnog interesa“. Teško je, gotovo nemoguće, zamisliti da su Ministarstvo i Agencija takav predlog za Misiju Međunarodnog monetarnog fonda napravili na svoju ruku, bez saglasnosti premijera, i još o tom predlogu razgovarali s predstavnicima beogradske kancelarije Fonda.
A kad je Misija MMF-a stigla u Beograd, premijer je već na prvom sastanku rekao (Tanjug, 6. maj) da je dalja zaštita 25 preduzeća od poverilaca – glupa ideja. I da neće da moli MMF za tu dozvolu.
A onda je promenio mišljenje i odlučio da RTB Bor i rudnik uglja Resavica stavi na spisak firmi koje će godinu dana biti zaštićene od naplate poverilaca (Tanjug, 11. maj).
Ministar privrede potvrdio je (Tanjug, 11. maj) da je od MMF a ipak „traženo da Srbija dobije razumne rokove kada je reč o odlaganju roka za godinu dana za 16-17 preduzeća kojima ističe rok zaštite od naplate potraživanja poverilaca“ i otkrio zašto su pregovori s MMF-om bili „incidentni“: „MMF smatra da je privatizacija sporija nego što se očekivalo“.
Sva busanja u grudi imaju jasan politički cilj: održanje rejtinga Aleksandra Vučića. Rekao bih da mu to uspeva bez obzira na neka istraživanja koja ukazuju na blagi pad. Ali, protivrečnosti se umnožavaju. Ovde se, na primer, kao dokaz uspešnosti uzima mogućnost da rast društvenog proizvoda na kraju godine bude nula, dakle društveni proizvod bio bi jednak prošlogodišnjem koji je bio osakaćen grdnom poplavom. Prevedeno na normalan jezik to znači da smo u godini bez poplave jednako nadrljali. Još „prevedenije“ da smo radili lošije nego lani.
I meni je neprijatno što nam tako ide.
