Zaboravljeni stalež

Zašto u dopunama Zakona o javnom saobraćaju mi kafanski umetnici nemamo nijedan paragraf? Od domaćina i ugostitelja zahteva se da podnapitog gosta odvezu kući ili da ga, ako ovaj odbije podvoz, prijave policiji dok nesigurnom desnicom traži bravicu ne bi li upalio motor… Na procenu i savesnost nas muzičara uopšte se ne računa, iako baš mi, neretko bolje nego sam gostioničar – koji možda i ima i lanac krčmi, hanova, svratišta, kiosaka sa brzom hranom etc. – vidimo dokle je ko u pijanstvu dogurao: problematična dikcija, vavoljenje suglasnika, usporen govor, poručivanje jedne te iste pesme, pouzdani su znaci da naš dobrotvor nije zreo za javni saobraćaj; kelner ima evidenciju o popijenim bocama, ama se za stolom zadržava kraće nego mi i ne zna koliko je koji gost potegao.

Pre nekoliko meseci sam, ne znajući šta zakonodavac snuje, u „Staroj kolibi“ dvojici Slovenaca ispraznivšim mnogu bocu vina ponudio da ih ja odvezem do hotela, izgledali su mi kao ekipa koju kod „Asteriksa“ čeka službeni, ne treba, hvala mi: „Pripravni smo mi za ovo situacijo. Zvaćemo taksi.“

Problem odlazećeg gosta za kojeg znamo da nije trezan zadire u moje detinjstvo, moj brat (par godina mlađi od mog oca, tj. svog ujaka) preselio je svoj biznis iz Orlovata u Beograd gde bi ga kad popije koju stao mučiti homesickness, tada bi sedao u svoj opelrekord i kretao na turneju koja je obuhvatala posetu Samošu, Farkaždinu, Orlovatu i Čenti; svi bi ga nagovarali da prenoći kod njih, ali on nije imao srca nikoga da izostavi, a, ne, moram sad i kod Spasinke i Steve da svratim, potonjima je verovatno govorio kako sutra mora da radi i šta su za njega još trideset šest kilometara, dobro se to bilo sve završilo, ali smo mi nakon svake vizite ostajali em bespomoćni em smo nekoliko dana provodili u informativnom vakuumu: ni u jednom od pomenutih sela nije bilo niti danas ima policije, pa da se neko od ukućana iskrade i mučki izvesti patrolu možda i pre nego što hodočasnik sedne za volan; ni u jednom selu nije postojao telefon da neko od rodbine pozove Perlez ili Kovačicu gde je SUP imao svoje ćerke-firme, dalje, moj brat jeste imao telefon u Beogradu, ali nam nije mogao javiti da se blagopoluchno vratio kući, nego smo se mi viđajući Dejana Poštara na biciklu nekoliko dana štrecali i molili boga da nam ne donese telegram.

Danas su za nas potencijalne doušnike došli bolji dani, tehnika nam ide na ruku, ali ne može muzičar (koji treba, ponavljam, da uđe u zakon, kao i domaćin, gostioničar, konobar, garderober, babasera, portir) prekidati svoj program da bi kriomice pratio svakog pijanog gosta do parkinga – sve i da zapiše broj tablica, otkud zna na koju će stranu pijani vozač da krene… Stoga policija treba da ima broj mog mobilnog u bazi saradnika, i kad ja okrenem 92 da satelit ili neki GPS javi gde se nalazim, pali se moje kodno ime, sam moj nemi poziv znači da je u taj mah osumnjičeni ustao od stola, i oko te adrese koja će zablinkati na elektronskoj mapi u policijskoj stanici saobraćajci treba da smesta upriliče zasedu, a ako to okolnosti dopuštaju onda i blokadu. Da, ali kako će znati koga da u tome kvartu zaustave? Nema u jedan ili dva noću ne znam koliko vozila, neka zaustave sve, možda će upecati nekog sasvim drugog.

&

Smejačka–pljačka ili kako sam mogao postati saučesnik u pucnjavi

Malo je falilo da pre neki dan sročim hvalospev pljačkašu koji je preteći službenicima i obezbeđenju plastičnim pištoljem opljačkao dvadesetak banaka, nije da pretnja pištoljem nije nasilje, ali čitava serija protekla je bez krvoprolića, razbojnik nije nikoga udario ni drškom pištolja u potiljak radi privremenog onesvešćivanja (plastikom koja bi se raspukla mogao bi još nekoga da poseče), plan mi je bio i da ukažem koliko mnogo mora da radi jedan pljačkaš jer mu je plen iz više od deset akcija bio dva miliona dinara, što uspešniji direktor zaradi za četiri i po meseca. Razbojnik za to mora deset puta da stavi glavu u torbu, jer se ne zna hoće li neko iz obezbeđenja pokušati da spasi čast svoje struke i hoće li se uprkos naređenju da leži na podu suprotstaviti nasilniku, bilo suzavcem, bilo nekom od borilačkih veština savladanih na intenzivnom kursu o trošku banke.

Koliko je posao pljačkaša banaka stresan vidi se i po tome što je moj nesuđeni junak posle neuspeha u jednoj banci (gde ako se već nije domogao novca ipak nije bio uhvaćen niti naknadno pojuren) odlazio u drugi kraj Beograda i koristeći već uzburkani vlastiti adrenalin pljačkao drugu banku ili ekspozituru iste one iz koje je istrčao praznih šaka: nije želeo da se pre spavanja iznova koncentriše na sutrašnju pljačku, nego je već savladanu tremu koristio za nove pokušaje.

Uglavnom je mozaik koji sam pravio za „Istinomer“ ispao predugačak te nisam pohvalio još i razbojnika i njegovu odluku da vitla plastičnim pištoljem (metalni možda nije mogao da nabavi, ali bilo kako bilo nije se nije moglo dogoditi ono što smo videli u ne znam ti koliko filmova, gde savršeno planirana pljačka u kojoj ne sme biti ispaljen nijedan metak polazi po zlu te razbojnici smrtno ranjavaju jednoga komitenta banke, a policajac u civilu pogađa u stomak jednog kriminalca), kad, danas vidim kako je prilikom pljačke banke, stvari sada već prirodne kao što je poskupljenje goriva, mladić pružio otpor pljačkašu misleći da potonji ima plastični revolver, avaj, svijetlo oružje bilo je pravo, branitelju štednih uloga i građanskog dostojanstva kuršum je prošao kroz obraz, za šta bi delić krivice pao na mene da je u medijima osvanula moja rukotvorina o pljačkašu koji elegantno i bez barutnih čestica dolazi do korice hleba, opijata ili drugih potrepština.