Devedeset druge godine položio sam bio audiciju za najnižeg pekarskog pomoćnika u uglednoj filadelfijskoj pekari LeBus (Sansom St., na sredokraći University of Pennsylvania i Drexel University, u majici potonje univerze sam se slikao za ovu rubriku kad je došao vakat da se moj lik osavremeni!), pravio sam testo za špagete, jednostavnijeg posla valjda i nema, ali mi se u dokumentima pojavilo zanimanje na meni i dan-danas neznanom jeziku: baker! Nakon prethodnih nekoliko meseci nezaposlenosti pomislio sam da moja karijera nema kud naviše, kad, u obližnjoj crkvi plakat: audicija za pozorište, traže se glumci, ali i svirač iz Istočne Evrope koji ne zna engleski.
Pa ovo je namešteni konkurs! Imao sam basprim i gitaru, od mog druga Ivana Sljepice, rođenog kao i Imanuel Kant u Kenigsbergu, pozajmim domru i krenem na audiciju, ni živ ni mrtav, pre mene Rus sa klasičnom gitarom, prvorazredan, ali, snaga sva otišla u arpeđa i u španske hvatove, ne peva, potom ulaze dvojica, jedan sa violinom, drugog unutra čeka klavir, odlični i oni, ali ih je previše, ja pripremio potpuri iz Jugoslavije i okoline, šta sam drugo mogao, polagao sam kod Drucie McDaniel, komičarke koja je u jednome filmu igrala sa Brusom Vilisom, to sam čuo iz drugih izvora, a ne od nje, mada taj film nisam nikad video) i dobio posao, full time, tri meseca, dve nedelje probe pa predstave za decu i omladinu. „Philadelphia Theatre Caravan“ beše dečije putujuće pozorište koje za sedamdesetak dana odigra stotinu i nešto predstava, dakle i po dve dnevno. Šestoro glumaca (i taj koji svira nosi časno ime glumca, tako mu piše u ugovoru, kao i visina bruto honorara: $226 per week), sami voze kombi, lično nose rekvizitu, montiraju sve što treba za predstavu, demontiraju, nema nijednog pomoćnog radnika…
Da. Rečeno je da ćemo probe trajati po osam uri. Ja koji sam pevao u horu (OKUD „Ivo Lola Ribar“, danas familijarno i dvosmisleno „Lola“: seoska bekrija li je? devojče li je kome to možda nije kršteno ime? važno je da novim naraštajima ne vonja po partizanštini) i u ansamblu „Lole“ pomislio sam da su osmočasovne probe nemoguće: nakon dva ili tri sata vežbanja je ili razlaz, ili terevenka, ili svađa, ovde ne, u prezviterijanskoj crkvi radilo se osam sati svakog dana i predstava je u planiranom roku bila pripremljena.
Glumci behu svi iz Filija (jedan, zadužen i za koreografiju bio je starinom Hrvat te je potpomagao moje preživljavanje u pozorištu, hvala, Darko!), jednog smo jutra na brzu brzinu napustili motel u kojem smo bili zanoćili, uneli smo kak se veli lične stvari u kombi, da zadnja vrata nisu zatvorena primetili smo tek kad su rančevi počeli da ispadaju po hajveju, kao i štošta od rekvizite, daj mi u žutu traku, stanemo, vratimo se, više da pospremimo za sobom no da nešto spasemo, preko svega su već prešli džinovski kamioni, vratimo se u kombi, kako li se na engleskom kaže zatišje pred buru?
Nakon par minuta za mene napete tišine pitam Darka kad će da počne,. – „Šta da počne?!“ – „Pa svađa!“ – „Kakva svađa?!“ – „Pa ko je kriv. Onaj koji sedi pozadi, onaj ko je poslednji ušao u kombi, vozač, suvozač, ne znam ni ja…“ – „Ali niko ovo nije želeo, svi smo krivi i svi smo oštećeni, neće biti svađe…“ Onda mu ja ispričam kako bi da smo Jugosloveni dosad već legla krv, svako bi krivio svakog drugog…
Da. U kombiju je vladala prećutna rotacija među putnicima, zato sam se pozorišta i setio, sedišta nisu bila numerisana, ali nisu bila sva ni podjednako udobna. Kroz jedan je prozor duvalo, drugi je lepo dihtovao, na točku je truckanje žešće nego na sredini, iznad nečijeg naslona proteže se kulisa, žulja te, pada ti na rame i moraš da je skidaš (kao neko kad ima perut), jedno sedište pruža lep vidik, drugo pak oslonac za spavanje, uglavnom se društvo spontano, nepogrešivo i ćutke smenjivalo na sedištima uoči svake iole duže vožnje i niko nije mogao pomisliti „koju ja ludu sreću imam!“ ili „koji sam ja baksus!“, nego su svi dobijali istovetnu porciju komfora.
&
U kombiju je bilo demokratije, ali u našoj demokratiji nema nimalo kombija. Gde je kod nas načelo smenjljivosti? Izabran jesi, ali možeš biti pre isteka mandata isto tako i ražalovan, ako si samo prekršio zakon ili izneverio birače. Takođe: narodni izabranik nakon jednog ili dva mandata zar ne treba da se vrati svojim prepolitičkim zanimanjima i svom prethodnom staležu?! To kod nas ne biva: nekoliko stotina ljudi zauzelo je najbolja mesta u kombiju, svak je oko svog sjedala namontirao lavlju kandžu, ugravirao svoje ime, zavezao lancem svoj pleteni balon i ne bi da iko tu umesto njega sedne. Nismo li zatočenici političke elite koja je svoje mandate upotrebila najvećma na vlastitu samozaštitu, koja se osigurala da njeno zlatno doba nikad ne bude dovedeno u pitanje?! Među samim pripadnicima olimpijskog plemena još ima neke osmoze, nekog kretanja trepljama i pseudopodijama, iz SPO u G17, G17 se preobrazi u URS, iz Srpske radikalne stranke lišene roditeljskog staranja ispili se SNS, ali retko ko iz vladajuće klase padne natrag u stanovništvo, i slabo se ko iz kaste običnih pridružuje višoj rasi; našoj naizgled demokratski uspostavljenoj oligarhiji izbori ne mogu ništa, tu ekipu sad već prekaljenih profesionalaca ne može niko smeniti ni promeniti. Ona se ne može izbeći i utoliko razumem ljude koji bi da na izborima ne zaokruže nikoga.
To sam hteo da kažem g. Dereti*, jerbo se g. Dereta na političku nedonoščad (nedoraslad) zdravo srdi.
*Milj.; mladoteofilijanac čiju jednu nedavnu poslanicu čovečanstvu nisam ič razumeo, ali sam iz naredne razabrao da se i on ljuti na promizgivače; g. Dereta će ne samo da bira nego pristaje i da bude biran, u boljoj bi Srbiji da živi i da kako sam reče mre, gde i jeste razlika između militantnih likova i civilnog društva: prvi bi da ginu za državu, drugi bi da u njoj mirnodopski i kulturno skončaju, ali bi većina izabranih da ih ta čaša stigne pred kraj sedmog ili osmog mandata
