Vučićeva sirotinja

Protiv režima Aleksandra Vučića dugo su – izuzev kratke i stupidne faze „belih listića“ – bili bolje obrazovani, urbaniji i boljestojeći.

Njima je režim lako pridavao epitete „lažne elite“, „Kruga Dvojke“ i onih koji tobože svaki vikend provode po Beču i Milanu.

I ta je priča bila lažna, naravno. Ne samo zato što bi slučajni prolaznik vikendom u Trstu mogao da sretne više naprednjačkih funkcionera nego turista sa kruzera.

Nego se i ukidanjem plata profesorima univerziteta, koji su potom odlučili da obnove nastavu, pokazalo da to što je neko nominalno „elita“ i ima platu iznad proseka nikako ne znači da pliva u parama. Naprotiv, u Vučićevoj Srbiji se masovno spaja kraj s krajem i srećan je onaj kome plata traje do sledeće.

No, istina je da su pobune protiv vlasti bile više pobune „uvređenih mozgova“ nego „gladnih stomaka“.

To se promenilo kad su studenti poveli bunu i to je vanredno važna vest, koju su mnogi prevideli.

Ojađeni uz vlast

U tekstu za Peščanik, politikolog Vujo Ilić ubedljivo je pokazao, na osnovu ispitivanja, da proteste protiv režima većinski podržavaju maltene svi – zanatlije i akademski građani, zaposleni i nezaposleni, oni iz grada i sela, sa severa i juga, muškarci i žene.

Nisu, razume se, svi stalno na ulici, pogotovo nisu neprestano „napumpani“ na tri bara. Rade, druže se, preživljavaju. Neki čak idu i na letovanje. Ali, to ne menja činjenicu da je pobuna opštenarodna.

Samo su dve grupe stanovništva većinski ostale uz vlast – penzioneri i oni koji imaju završenu osmoletku ili još manje razreda škole. A to dvoje se može imenovati jednim pojmom – sirotinja.

Paradoksalno, baš je tu sirotinju režim najviše ojadio, počevši od protivzakonitog zakidanja penzija pod firmom „reformi“ i „štednje“. To je bilo onomad kad je Informer naslovio da Vučić „ima muda“ i da mu Srbi to „neće oprostiti“.

Oni sa najmanjim penzijama i sa najmanje škole, opet paradoksalno, imaju najmanje šanse da budu naprednjačka klijentela. Za njih nema apanaža, sitne krađe na tenderima ili drugih privilegija koje su rezervisane za novokomponovanu kastu naprednjaka.

Ti ljudi ili (više) ne rade ili rade teške, očajno plaćene poslove u šrafciger-industriji koju je Vučić prizvao u Srbiju u poznatoj „trci prema dnu“ svetskog kapitalizma.

Plašenje i ispiranje mozga

Tako je ljudski što se oni koji najmanje imaju najgrčevitije drže za to malo. I što su, pride, stariji ljudi uvek skloniji statusu kvo.

Na tu kartu sada režim igra, besramno. Kada sugeriše da bez Vučića neće biti ni penzija, ni plata, ni „investicija“. Kada siromašnima obećava nešto jeftinije ulje, šećer i račun za struju koji bi, kako smo izračunali, mogao da bude umanjen za čitavih 180 dinara mesečno – pod uslovom da imate penziju od dvesta evra, dakle onu koja vodi gladovanju.

Ti se ljudi zastrašuju „građanskim ratom“, haosom i nasiljem koji tobože dolaze spolja, taj se profil ljudi – koji natprosečno gleda televiziju – gebelsovskim ponavljanjem idiotskih poruka drži u stanju napetosti.

Baš to što režim svu silu propagande koncentriše na siromašne, penzionere i slabije obrazovane više nego išta govori koliko im gori pod nogama. Trude se da odbrane makar to biračko telo, nadajući se dalje čudu, međusobicama u redovima protivnika, izbornoj krađi kad izborima dođe vreme.

Drugim rečima, Vučić zna da ga „neće narod“. I drži se, zato, svoje sirotinje – one koju je ojadio i koju godinama zatupljuje sa svojih televizija, sve u nadi da će ih još jednom preveslati i još jednom tako poniziti.