Vučić u jarećoj koži: Dajte mu konferenciju i sve će biti drugačije nego što jeste. Kako se šampioni u pljuvanju udalj predstavljaju kao liga džentlmena

Foto: Sava Radovanović /Tanjug

„Pavlovljev refleks“ –

Gospodar više ne zviždi

Premijer Aleksandar Vučić poručio je početkom nedelje da je za vladu sloboda medija i govora od velikog značaja i da se protivi pritiscima i mešanju u uređivačku politiku, koja, istakao je, ne dolazi iz vlade ili njegovog neposrednog okruženja.

To mogu da mu poverujem.

Što bi on njima dodatno govorio kad tu već radi „Pavlovljev refleks“ – rekao im je jednom, a oni zapamtili za ceo život. U vodećim, tiražno i frekvencijski najjačim medijima propaganda je, kao što sam već napisao, nevidljiva koliko i bubašvaba na šampiti.

Vučić je još na otvaranju konferencije Medijskog foruma Jugoistočne Evrope u Beogradu – sumnjiv skup sa sumnjivim organizatorima i gostima, verovatno nekim delom plaćen i iz budžeta – poručio onima koji eventualno pokušavaju da utiču na medije kako bi zaštitili njegovo delo da nema potrebe da ga neko drugi brani, jer je sposoban da to sam učini.

Kao da je uslišio deo vapaja svojih „uličnih drugara“ da će mu glave doći oni koji mu ne izlaze iz stražnjice. Svedok sam dugih godina medijskog posrtanja, propadanja i uspinjanja – više prvog i drugog nego trećeg – ali Vučić može da zamajava učesnike neke međunarodne konferencije, a teško može da zavara nas koji živimo od rada u medijima.

„Kao predsednik vlade ću se truditi da budem otvoren za medije, novinare i javnost, znajte da se protivim pritiscima i mešanju u uređivačku politiku“, rekao je Vučić.

I u to bih mu poverovao. Glavne poluge medijskog ispiranja mozgova već je preuzeo i sad mu je još ostalo da se ljuti na Tviter. Tu nema glavnog urednika i direktora. Ne zna koje dugme da pritisne, ali ostale dugmiće pritiska kao nekad Radojka i Tine Živković; svaka harmonika svira za njega pa i ona najveća – RTS.

Vučić je onda nagovestio da je nedvosmisleno da imamo nedostataka i problema, navodeći da ne može da „kao noj zabije glavu u pesak“ govoreći da je sve u redu, posebno kad postoje ljudi koji govore da je prisutna određena sprega poslovnih i političkih krugova koja sprečava finansiranje medija koji govore protiv vlade.

Tek mu u to verujem. S tim barem imam iskustva. Ne da postoji sprega, nego je vrlo aktivna, spremna da otkazuje već zakupljen reklamni prostor. I to ne zato što je neko „protiv vlade“, već zato što, u javnom interesu, kritikuje određene poteze Vučićeve vlade.

Napomenuo je da je on lično uvek bio spreman da odgovori na svako pitanje. Pod uslovom, dodao bih ja, da se oko tih pitanja dogovorite i da se još dogovorite ko će pitanje da postavi i da trpite omalovažavanje profesije koju predstavljate.

A onda je još napomenuo da jasan znak da postoji kriza u jednom društvu „jeste postojanje značajnih delova društva kojima nije omogućeno da slobodno i javno izraze svoje mišljenje, bez straha od posledica“.

Vesna Pešić – Tri grupe ministara

Tek tu se slažemo. Ali, da meni ne bi bilo zamereno na pristrasnosti i „osećaju uskraćenosti“ – a redovno plaćam pretplatu na javni servis – citiraću dva izvoda iz tekstova na „Peščaniku“ – A i dosadilo mi je sve sam da pišem.

Vesna Pešić piše da sadašnja supermanipulativna vlast bira ministre, poslanike i medijske urednike prema tome koliko su brutalni i spremni da lažu. „Glavne džibere među ministrima, poslanicima i urednicima znamo napamet, ali nisu oni jedini stvaraoci ‘post faktičke’ podvale. To se najbolje vidi u podeli Vučićeve vlade na ministre-boksere, koji su spremni da lažu, lupetaju i napadaju po svom ćeifu, kao i da to slepo čine po Vučićevoj komandi, druga grupa ministara je poslušna i u javnosti manje vidljiva, a treća grupa je „fina“, „prozapadna“ i „moderna“, sa zadatkom da prosipa laži o velikim uspesima Srbije, koji su tu, nadomak ruke, već za dve godine. U ovoj poslednjoj grupi dobili smo novu zvezdu. Iako se iz prve nije snašla, ministarka Ana Brnabić se proslavila i uspela da stane rame uz rame s najvećim lažovima. Kao vođa tima za IT sektor bez kvalifikacija, izjavila je kako Srbija ne zaostaje mnogo u toj oblasti za razvijenim zemljama. ‘Ali ćemo vodeće zemlje, poput SAD i Kine, stići već za dve godine.’ Marko Somborac se najbrže snašao i tvitnuo – Ana Brnabić najavila da će već do 2018. naša letelica sleteti na Mars!

Još kad je nova ministarska zvezda dodala da EU tek treba da uradi ono što je Srbija već sada spremna da učini, potvrdila je da u politici laži i manipulacije Srbija gotovo da nema dostojnog takmaca. Ako su ove dijagnoze tačne, ostaje da se razmisli postoji li neki efikasni način uklanjanja zida laži iza kojeg se skriva mafijaški režim.“

Nadežda Milenković –

Kad vam rođak bane u kuću

Drugi citat je tekst Nadežde Milenković – „Ne samo da vlast nije otuđena od građana, nego je toliko familijarna sa nama da se stiče utisak da smo svi svojta. Ili samo tako deluje jer takvu komunikaciju sa medijima, institucijama, građanima, opozicijom… jedino u familiji možete da čujete.

Taj familijaran odnos se najbolje vidi na televiziji. U nju premijer bane kao što samo rođak može da vam bane u kuću. I ne pita da li ste možda nešto drugo planirali (da emitujete kviz ili bilo koju drugu emisiju), nego sedne i čeka da ga ugostite, a usput vas još i podbada što ste ga dočekali nespremni. Dosad još samo nije banuo u kviz, što je veliki propust organizatora, naročito kada se zna da je premijer Đinđić jedan od prvih televizijskih nastupa imao baš u kvizu.

Sa druge strane, premijeru nije ni zameriti što pomera programske šeme jer je on u veoma važnoj misiji da omogući i građanima koji nemaju internet da saznaju šta se piše po Tviteru. Doduše, radili su to i neki drugi voditelji i neki drugi gosti u drugim emisijama, ali, kada ankete pokazuju da građanstvo najviše veruje premijeru, onda je i red da od njega čuje šta sve ljudi pišu i zašto to treba zabraniti.

No, i mediji umeju da budu vrlo familijarni sa premijerom, čak preterano familijarni. Pa gde to ima da neki vlasnik novina na nekoj televiziji kaže za premijera „budala si ako uradiš to i to“ ili da vlasnik televizije u nekim novinama kaže za premijera da je budala što trpi, umesto da novinaru pokaže njegovog boga, odnosno Božić Batu? E, pa, nema nigde, naročito ne u autokratskim režimima za šta se ovaj režim često optužuje.“

I na kraju nadvladavam mrzovolju. Zaključak je – Dajte Vučiću konferenciju i sve će biti drugačije nego što jeste. Tako se šampioni u pljuvanju udalj predstavljaju kao liga džentlmena. Govorilo je tu, po službenoj dužnosti, i nešto pametnog sveta, ali ko ih je terao da to rade.