Običaj je da se vlade procenjuju nakon prvih sto dana vršenja dužnosti. Ovih prvih sto dana nisu nam pokazali bogzna šta, osim onog što smo znali – ovaj sastav vlade ima potencijal za ceo uspešan mandat, ali i potencijal za brz raspad. Pokazaće se da će za vladu biti presudni drugih sto dana.
Možda ne za celu vladu, ali za Aleksandra Vučića – sigurno. On deluje, bez obzira na mirnoću koju demonstrira spolja, kao zahuktali voz kome su otkazale kočnice. Ušao je u predizbornu kampanju nakon samo sto dana vlade, jer rejtinzi mu, navodno, pokazuju da nikad nije bio jači. S njim ćemo, uz sve uvažavanje za njegov dugo godina stican politički talenat, biti u permanentnoj kampanji, što za njega i SNS možda nije loše, ali nije dobro za Srbiju.
Agresivnost koju ispoljava Vučić, pokriven jagnjećom kožom, usmerena je u četiri pravca, sva četiri pogubna za demokratiju u Srbiji.
Kao prvo, ispoljava agresivnost ka medijima koji se s njim ne slažu. Svako ko iz najboljih namera kritikuje poteze vlade proglašen je odmah za „režimski medij“, mada nije baš najjasnije na koji režim Vučić misli, ali slutim da je reč o tome da Vučić misli na sve medije koje direktno ne kontroliše. Sve je to, po interpretaciji njemu sklonih jurišnika, korumpirana bagra i njegova fiksacija ka otkrivanju neprijatelja u medijskim redovima čini ga dosta smešnim, posebno kada u taj posao upregne svoje službene glasnike.
Drugi pravac agresivnosti ide ka koalicionim partnerima kojima je već dva puta pretio izborima. Sada oko „proslave sto dana“ ispoljavaju svečarsko jedinstvo, ali se kod partnera vide strah, zebnja i nespokoj i to se ne da maskirati koliko nije uspelo ni piscu saopštenja iz „Delta holdinga“ kad kaže da oni „podržavaju Vladu Srbije“.
Ja mislim da je Mišković nezadovoljan učinkom Vlade Srbije, a da je bledo saopštenje proizvod straha zbog štete po firmu koju proizvodi Vučićeva medijska kampanja. Vučić kaže da Mišković hoće da ga ruši s vlasti zato što se najbogatiji Srbin plaši njegove antikorupcionaške kampanje. Ali, to ne mora biti tačno. Vučić svojim akcijama obeshrabruje privrednu inicijativu u Srbiji, a ako meni ne veruje neka pita Dinkića, ukoliko ovaj to sme da mu kaže. To je treći aspekt negativne Vučićeve agresije.
Četvrti je najopasniji. Ovom vrstom agresije pojačava se pritisak na pravosudne organe. Čik nek neko, usled slabih dokaza, oslobodi nekog koga su Vučićevi hajkači proglasili krivim.
