Serijski udar: Kad SNS maršira
Gubitničko „pevanje u šumi“, s temom i uvežbanom partiturom da lokalni izbori ne odražavaju stvarnost na globalnom nivou, više ne dopire ni do čijih ušiju.
Serijski „udar na lokalu“ potvrđuje da je Aleksandar Vučić kao perjanica Srpske napredne stranke pobednik, i to apsolutni, svakih narednih izbora. To što on tu pobedu ostvaruje na tuđem programu i do juče mu stranoj ideologiji, ne umanjuje njegov uspeh. Naprotiv!
Naprednjaci nastavljaju sa pobedničkim nizom. Posle Zemuna, Vrbasa, Kosjerića, Kovina, Zaječara gde su pre nekoliko meseci takoreći „potukli“ svoje političke rivale, minulog vikenda apsolutnu vlast osvojili su i u Odžacima, Kostolcu i u beogradskoj opštini Voždovac.
Izborni rezultati koje danas beleži Srpska napredna stranka osvajajući na pojedinim mestima i više od pedeset odsto glasova nije zabeležena još od vremena prvih parlamentarnih izbora u Srbiji kada je Socijalistička partija imala podršku 45 odsto biračkog tela.
Vučić se sada kao nećka da raspiše i republičke izbore a njegovi ga nagovaraju. I to ga nagovaraju na način da se vidi da ih je on nagovorio da ga nagovaraju. Odluka će biti doneta kad se otreznimo od novogodišnjih praznika, negde oko Božića. U prirodi je političkih stranaka – to je, prosto, zakonomernost u njihovom poslovanju – da kapitalizuju stečenu prednost i Vučić koji se ceo život bavi strančarenjem, i kad se gorljivo zalagao za ono ili ovo, neće propustiti priliku.
Tužna lica i sav skrušen, ovaj novopečeni mladoženja Srpske Nade za pravdom i boljim životom, saopštiće da on nije hteo, ali, eto, moraće da pojede te ovčice. Reći će da mu to nije najslađi zalogaj u životu, ali oblizaće usne, pogladiće nabrekli stomačić. No, neće posle tog uspeha i tako carskog ručka moći da odspava ni pola sata jer će na grbaču sebi i svojima natovariti breme ogromne odgovornosti.
Zato je i, bukvalno ničim izazvan, zakazao izbornu sednicu svoje stranke ne bi li utvrdio vrhunsko pravo da on sastavi izbornu listu za neke buduće poslanike iz svoje stranke u srpskom parlamentu koji će činiti većinu. Kad obezbedi pozadinu i dovede svoje ljude na mesta za koja on smatra da su važna, vlast će mu biti lakša, ali nikako i – lagodna.
Opozicija: Kandidati za ništa
Vučić bolje od svih nas zna da porast njegove lične i stranačke popularnosti počiva u ovom trenutku na jednoj populističkoj politici koja može brže da se izduva nego što je naduvavana. Teški poslovi tek predstoje a nade za brz ekonomski oporavak Srbije manje su realne nego da neka nova stranka, poput Nove Srbije Zorana Živkovića, pređe cenzus od pet odsto.
Vučić, gotovo neskriveno, raznim spinovanjima, obara rejting svih potencijalnih konkurenata, uključujući tu i SPS, i već sada računa na koaliciju koja će biti dovoljna za sastavljanje vlade, ali će najmanje da ga košta. U ovom sazivu Ivici Dačiću je bio primoran da ustupi premijersko mesto, ali u nekom narednom tako nešto neće mu pasti na pamet.
Dačić je toga svestan i jedini na javnoj političkoj sceni protura tezu da nije vreme za izbore, da je to čista danguba, dok se oni koji stoje slabije od Dačića junače i traže izbore, sve s nadom da će premašiti tih famoznih pet odsto i da bi ih onda Vučić mogao uzeti u razmatranje.
Aktivizam, medijski i drugim sredstvima, kojim se satanizuje Dragan Đilas i guraju njegovi protivkandidati unutar Demokratske stranke, govori o tome da je izborna trka već počela i da Vučić hoće na sceni da vidi tri, četiri stranke koje su jedva prešle cenzus i koje su radi samoodržanja spremne i na ponižavajući kompromis.
Odnosi unutar Demokratske stranke izuzetno su komplikovani. Zato je tema ovog broja „Vremena“ i posvećena gubitničkoj stranci. O pobednicima uvek ima ko da piše. Ali, Demokratska stranka na čijem boljem delu programa počiva i bolja praksa Srpske napredne stranke jedina je prirodna brana nekom potencijalnom apsolutizmu naprednjaka.
Apsurdno, ali taj apsolutizam ne mora biti loš za Srbiju. Jaka vlast utemeljena u masovnoj narodnoj podršci mogla bi zbilja da izgura temeljne reforme. Kad su već ovakvi kakvi jesu „skinuli gaće“ oko pitanja Kosova, šta je njima da promene Ustav, izborni zakon, reformišu sistem penzijskog osiguranja, promene zakon o radnim odnosima, ukatanče javna preduzeća bez perspektive… To bi za njih mogao biti „mačiji kašalj“ a te reforme je nužno sprovesti i za njih bi Vučić imao i podršku stranog faktora: od vlada do finansijskog kapitala.
Karte su se tako namestile da je pred Vučićem istorijska šansa da uljudi Srbiju i samo je pitanje da li će lično, kao neka vrsta apsoluta u svojoj stranci i pastira nedoklanim ovcama na ostatku srpske političke scene, izložiti sebe očekivanoj količini narodnog gneva.
Rizik koji bi bio spreman da preuzme na sebe direktno je proporcionalan podršci koju će dobiti na izborima. Što veća podrška to će odluke biti radikalnije i brže. Ali, te reforme u sebi nose seme budućeg gubljenja podrške i pada sa vrha vlasti.
Vučić ima istorijsku šansu da povuče neke poteze koji su nepovratni, osim u slučaju revolucionarne promene karaktera vladavine, što je malo verovatno, ali, za sada se slabo vidi bilo šta drugo osim retoričkog udvorištva narodnim masama, kako se nekad govorilo – pogotovo poštenoj inteligenciji koja se napaja idejama u sistemu kurirskog informisanja i u „ružičastoj“ vizuri.
Još više vlasti, neskrivene iza nezakonite titule prvog potpredsednika vlade, izložiće ga novim rizicima. Šta je mogao preuzeo je od drugih, sad bi morao nešto i sam da izmisli.
Očigledan primer: Šeherezada na vodi
Samo da to ne bude večito ponavljanje bajke o šeikovim parama. Nasuprot ove Šeherezade stoji jedna procena Međunarodnog monetarnog fonda koja govori da bi, pod uslovom da se reforme sprovedu, do nekog vidnog napretka u privrednom životu Srbije moglo doći tek 2018.
Ova procena medijski je zatrpana čim je objavljena. Niko ne voli loše vesti, a posebno, po prirodi stvari, ne vole ih političari.
Po toj proceni srpsko privredno tumbanje i stradanje stanovništva trajaće maltene koliko Prvi svetski rat, a egzodus neće ići u pravcu Albanije.
Ali kao u onom vremešnom izbornom sloganu koji je glasio: „Kad je teško – Čović“ sada se tu javlja – šeik. Kada je teško onda se rabi – Abu Dabi. Spisak finansijsko privrednih poslova koje ćemo navodno da utanačimo s dragim gostom nema kraja. Svaka njegova poseta ili susret sa njim služi za proizvodnju dobrih vesti u koje je što su bolje, ruku na srce, teže poverovati.
I sa svakim novim susretom taj spisak raste, pa me ovi naši podsećaju na dete koje čekajući Deda Mraza sastavlja spisak stvari koje bi želelo da mu roditelji kupe i stave pod jelku.
Od ove najnovije posete na spisak je dodat i „Grad na vodi“ koji će šeik finansirati sa 3,1 milijardom dolara. To mora da je ozbiljna stvar kada su ovi naši troškove već preračunali na decimal. To znači da su projekti tu i da se znaju realni troškovi. Ili se to nekom učinilo da je uverljivije ako cifra nije okrugla pa je dodao „koma jedan“.
