Aleksandar Vučić svakodnevno pomera granice populizma. Ovoga puta otima poene tako što priziva ponovno uvođenje smrtne kazne. Ništa on ne radi napamet: ljudi su očajni, besni, spremni na linč. Taj poriv postoji u svima nama – ubijeno je dvogodišnje dete, želimo osvetu.
Ali, zar predsednik Srbije ne bi morao da bude svestan odgovornosti za svoje reči? Konkretno: da ne podilazi onom najnižem u ljudskom biću; da podstiče poverenje u sudsku vlast; da prestane sa ogoljenom demagogijom kada se dogode društvene traume i, pre svega, da uvaži bol porodica koje su u nekoliko minuta izgubile svoju decu.
Ta demagogija je isključivo za domaću upotrebu. Jer Vučić veoma dobro zna da to što predlaže ne ide tako uz objašnjenje: eto, malo ćemo da pričamo sa Savetom Evrope i svima drugima, da li je moguće da se u Srbiji ponovo uvede smrtna kazna, a da nema političkih i pravnih posledica. Odmah da vam kažem – nije moguće.
Drugo je pitanje što svaku vrednost Evropske unije Vučić predstavlja kao moranje. Šta zapravo želi da postigne porukom – da nije Evropske unije, besili bismo zlotvore na Terazijama?
Treće, Vućić je tu izjavu dao za Informer TV. Dakle, za „medij“ koji prenosi najstrašnije detalje iz istrage i to pre policije. Nekažnjeno, po ko zna koji put. Kakav to čovek, odnosno lešinar, moraš da budeš da provociraš članove porodice ubijene devojčice da bi „dobio priču“? Odnosno – koristiš mrtvu decu da bi dobio klik više. Ovo se ne može lepše reći.
Na kraju, Vučić sigurno zna i da smrtna kazna ne utiče na smanjenje broja najtežih krivičnih dela. Ali ovde se ne radi o tome. I nakon tragedije u OOŠ Vladislav Ribnikar i selima Dubona i Malo Orašje, predložio je vraćanje smrtne kazne. Nije se desilo baš ništa.
Ali skoro ništa nije učinila ni Vlada da se institucionalno stvari promene, da deca imaju više psihološke podrške, da se smanji nasilje u medijima i javnom prostoru…
Zašto je porasla podrška smrtnoj kazni
Prošle godine advokat Ivan Janković je u „Vremenu“ pisao o odnosu građana Srbije prema smrtnoj kazni: u osvit ukidanja smrtne kazne u Srbiji (26. februara 2002), anketa je pokazala da su građani podeljeni na pristalice i protivnike smrtne kazne u jednakoj meri. Tako se i nastavilo, do 2012.
A onda se od 2014. situacija menja – podrška smrtnoj kazni je naglo skočila na preko 50 odsto, odnosno blizu 70 odsto ako se izuzmu neodlučni. Među biračima Srpske napredne stranke podrška smrtnoj kazni još je veća.
Janković piše da ga pomenuti porast nimalo ne iznenađuje: „Autoritarnost je ključna varijabla u predikciji stava pojedinca prema smrtnoj kazni.”
Zamišljam tog čoveka na čelu države u kojoj je ubijeno dete koji na konferenciji za medije, između rečenica o nuklearnoj energiji i Makronu, prvi saopštava šta se dogodilo sa ubijenim detetom; zamišljam čoveka čiji prijatelj (naziva ga dobrom osobom) u javnost potura najmorbidnije detalje o zločinu; zamišljam čoveka koji razmišljajući šta je popularno među biračima predlaže povratak smrtne kazne, iako zna da se to neće desiti.
Razmišljam kako je moguće da taj čovek posle toga sebe može da smisli.
Konačno, onomad je u programu Srpske radikalne stranke stajalo da su oni protiv smrtne kazne. Od svih stvari iz radikalske prošlosti za koje je predsednik Srbije mogao da se pokaje, on je odabrao da se baš javno predomisli i pokaje po pitanju podrške smrtnoj kazni.
Kakav predsednik, takav i odabir.
