Seća li se još neko sjajne serije Marfi Braun? U ono vreme socijalizma na zalasku a potom i rata kao zamene ili tek pokrivalice za tzv. tranziciju, a mnogo pre interneta, striminga i društvenih mreža, štošta smo o lepotama i ograničenjima novinarstva u visoko razvijenom kapitalizmu mogli saznati iz nje, pri tome uvijeno u ukusnu oblandu inteligentnog humora… Evo jednog važnog primera, možda sam vam ga već kadgod opričao, ali nema veze, i dalje radi.
Tvrdo jezgro, dakle, novinarskih vukova i vučica, nepokolebljivih u odbrani svog viđenja profesije, dobije novog urednika. A ovaj je dosta zaguljen tip i nameran je da po svaku cenu sprovede neke svoje ideje koje prevejanim maherima nisu po volji. U takvim situacijama, ovi se obično kao jedan osovljuju na stražnje noge i navaljuju na plen dok od njega ništa ne ostane. Međutim, prema novom šefu su jako obazrivi i nikako ne uspevaju da se ljudski posvađaju s njim, a to ih istovremeno i frustrira, jer osećaju kako zbog toga gube bitku. Naposletku, Marfi kaže nešto poput: “Ljudi, suočimo se s tim, ustežemo se da se konfrontiramo s njim jer je crnac!” Na to prvak liberalnog novinarstva, uštogljeni doajen voštanog izraza lica, iznenađeno kaže: “Oh, stvarno? On je crnac? Nisam primetio!”
Jasno, to su još mrrrtve osamdesete i devedesete godine, Obama je još klinac (a Tramp je već do tada pročitao sve knjige koje će u životu pročitati, dakle – nijednu). Humorni efekat ovde dolazi otuda što gledalac prepoznaje hinjeno slepilo. Dakako, biti slep za urođene razlike među ljudima je dobro i poželjno ako se radi o “vrednosnom” slepilu, ali ako ono postane takoreći doslovno, onda ono nije prevazilaženje nejednakosti i inherentne diskriminacije, nego puko ignorisanje problema. A razlike među ljudima su problem sve dok ih društvo ne transcendira tako što će učiniti da prestanu da budu izvor nepravde i frustracije. A kako se to radi? Mnogi su isprobavali ovo ili ono, ali do danas nije smišljeno ništa bolje od skoro dva i po veka stare formule: sloboda, jednakost, bratstvo.
Okej, ali kakve to veze ima s “našim društvenim trenutkom”? Dobro pitanje, biće i odgovora, ali idemo sada malo u Britaniju. Dezorijentisani torijevci koji su uvalili zemlju u nepotreban, nerešiv i uopšte potpuno idiotski problem zvan Bregzit i sad ne znaju kako da se iz toga izvuku, troše jednog izviždanog i osramoćenog premijera za drugim: ona neka Liz Tras nije im potrajala ni dva meseca. I tako je red za premijerstvo došao na već iskusnog ministra Rišija Sunaka, što možda neće politički i ekonomski usrećiti Britaniju (torijevac je torijevac, koje vere bio), ali je važan civilizacijski pomak. Riši Sunak, naime, nije starinom ni iz Devona ni iz Kornvola, a kamoli iz Jorkšira, nego je iz Indije (tu sad u kolumnu upada neki levi liberal iz “Gardijana” ili sa BBC-a i kaže: “Stvarno? Nisam primetio!”). A takva mu je i boja kože – bronzatta, kako bi to šeretski rekao u svakom smislu reči bestidni Silvio Berluskoni. Sunak je, dakako, prvi britanski premijer koji pripada populaciji što se tamo politički korektno danas naziva people of colour. U izvesnom smislu reči, Sunak je u Britaniji ono što je bio Obama u Americi, mada se sličnosti tu – dakle, u zagasitosti boje njihove kože – okončavaju, nipošto u Rišijevu korist. Ali, neka se Britanci bakću s tim. Važno je tu nešto drugo: izvesna je populacija, isprva “uvozna”, opresirana, predodređena za autsajdersko tavorenje na najmanje cenjenim i najlošije plaćenim poslovima, s vremenom, darom i marom iznedrila svoju elitu, koja je u međuvremenu postala deo opšte elite, do te mere da može dosegnuti i sam vrh vlasti.
Okej, ali zašto ja baš ovo pišem, i baš danas? Možda je slučajnost, ali svejedno je predobra da bi ostala nezapažena. U isto vreme kad Hindus Sunak polaže premijersku zakletvu u Londonu, čitam (na sajtu RTS-a) kako u jednoj od firmi koje učestvuju u javnom gradskom prevozu Beograda, “na poligonu u Krnjači”, traje obuka tridesetorice vozača gradskih autobusa iz Šri Lanke. Sve su to iskusni vozači i prekaljeni gastarbajteri, ali treba ih kanda pripremiti za prašumske uslove celodnevnog beogradskog saobraćajnog špica… Ima tu i mali razgovor s nekima od njih; najviše me se dojmio gospodin koji se zove Lolita: kako da odolite šarmu sredovečnog muškarca koji se zove Lolita?
Šalu na stranu, Srbiji nedostaje profesionalnih vozača jer odlaze na zapad gde su mnogo bolje plaćeni. Ko će tu rupu da popuni? Ko drugi nego oni kojima je Srbija Zapad… E, ako nam je “normalno” i podrazumevajuće – kao što i jeste – da “mi” idemo u austrije, nemačke i druge holandije da radimo jer ćemo tamo zaraditi više, treba da nam bude normalno što će kod nas dolaziti oni kojima je čak i Srbija neka barem kineska kopija Holandije ili Nemačke.
Većina njih će doći, radiće malo, pa će ići dalje, ali poneko možda i ostane i skući se među nama, kao častan pripadnik radničke klase. Istrpeće poneku nepravdu, poneku uvredu ili podsmeh, jer tako to već biva kada ste na pojavnom nivou upadljivo drugačiji, ali će čvrsto verovati da će njegova deca ili bar unuci postati Neko i Nešto u ovom društvu. Možda – dozvoljeno je sanjati – čak i ministri i premijeri. Kao onaj Riši Sunak.
I zato, kad vidite za volanom autobusa nekoga ko vam liči na Rišija, nemojte se čuditi nego mu se nasmešite i recite mu: vozi, Riško!
