Tomislav Nikolić, predsednik Srbije, doneo je ispravnu i jedinu moguću odluku. On Devetog maja, na proslavu 70 godina od pobede nad fašizmom, ide na vojnu paradu u Moskvi i to u pratnji srpske vojske koja je napokon pozvana, možda i u nedostatku boljih, da učestvuje u defileu sila koje su pobedile naciste.
Samo zagriženi „atlantisti“ mogu da mu zameraju na toj odluci koja je časna i civilizacijski opravdana i razumljiva, bez obzira na to što će Putin tu paradu upotrebiti da zvecne oružjem suparničkom taboru u podgrejanom hladnom ratu.
Podeljeni svet ima različit pristup toj proslavi velike pobede, ali aktuelne političke igre oko geostrateške moći Amerike i ostatka sveta ne bi trebalo da utiču na časno ponašanje, a mislim da je časno prodefilovati Crvenim trgom, makar u senci pokazne vežbe o moći.
Distanciranje od Rusije na maršruti srpskog evropskog puta bilo bi zabijanje klina u zdravu nogu i to ima najmanje veze s uzvraćanjem Putinove ljubaznosti kada se dosađivao na onoj našoj prošlogodišnjoj paradi, mimohodu s ruskog otpada, sveže omalanim oruđima kojima se Rusi služe kao pokretnim metama za oružja novih generacija.
Ta naša četa, pretpostavljam da je to srpska kvota u paradnoj formaciji, ne predstavlja nikom nikakvu pretnju, a nećemo biti izuzetak: biće tu i predstavnika onih naroda i armija koje su već u Evropskoj uniji.
To je, uostalom, dug prema boljoj prošlosti, a sigurno je da niko od nas ne očekuje da letimo helikopterima na nebu nad Moskvom da se gosti iz svečane lože ne bi razbežali i hvatali zaklon nakon najave preleta.
To je i za domaću upotrebu dobra prilika da se ugled vojske pojača nakon ovog zrakomlatnog skandala i sve novih pitanja koja izviru iza svakog novog dokumenta oko tragičnog događaja koji potresa Srbiju.
Teško je tu ne videti jednu novu razdelnicu između Aleksandra Vučića i Tomislava Nikolića. Alkoholnim isparenjima omamljena javnost kao da je zaboravila da je premijer na, u javnosti, detaljno seciranoj konferenciji za štampu rekao da je on protiv objavljivanja bilo kakvih detaljnih izveštaja, a da je dva, tri dana pre toga, ustavni glavnokomandujući, predsednik Nikolić, zatražio da ta dokumenta budu objavljena.
U Nikolićevoj nadležnosti je načelnik Generalštaba Ljubiša Diković, a u Vučićevoj ministar odbrane Bratislav Gašić. Ono što Dikovićeva komisija pušta u javnost govori o tome da je Vučićev ministar prekardašio ovlašćenja i umešao se direktno u linije komandovanja. Pošto Vučić ne da svog ministra, ne da ni Nikolić svog načelnika. Iza detalja krije se možda najozbiljniji sukob između predsedničke i premijerske vlasti.
Javnost možda nesvesna zapleta očekuje bilo kakav rasplet, sve u nadi da nećemo u Moskvu da šaljemo – svako svoje.
