Teoretski, do svakoga ko se uključio na internet možete doći koliko god da nastoji da se sakrije. Da bi bio na mreži, mora da ima makar privremenu IP adresu koju dobija od svog internet provajdera. Čak i kada koristi bežičnu konekciju, mora se naći u blizini nekog „internet izvora“ koji ima fizičku adresu. Praksa je malo drugačija, reći će vam provajderi i policajci, ne sporeći da ima puno tragova, ali i da su oni poslednji najbitniji. A ti se daju zamesti.
Slično je i sa internet sajtovima koji nose neke nezakonite sadržaje. Oni moraju imati fizičko mesto na serveru, čak i kada se radi o klaudu. Negde neko mora da registruje sajt, da plati pravim novcem preko neke kartice, dakle podaci moraju da se ostave. Problem je ako provajder prima bitkoine, ali to je neka druga priča. Suštinski, provajder je vlasnik prostora, korisnici ga samo iznajmljuju i, kako sama reč kaže, koriste. U fizičkom svetu, recimo u tržnom centru, provajder bi bio odgovoran za ono što se u njegovom prostoru dešava, uključujući i prolaze.
E, to bi možda moglo da važi i na internetu.
Iznervirani činjenicom da su vam na mreži dostupne jeftine kopije skupocenih satova, naočara, nakita i odeće i da piratima navodno niko ne može ništa, šefovi kompanije Ričemont Kartije odlučili su da sudu u Londonu tuže one do kojih mogu da dođu, a to su internet provajderi koji takve sadržaje hostuju ili omogućuju korisnicima da do njihovog sadržaja dođu. Tuženo je pet provajdera za zahtevom da blokiraju šest sajtova, za početak. Jer je prepoznato više od dvesta hiljada spornih adresa, širom sveta.
Ova odluka iznenadila je i provajdere i borce za slobodu interneta jer kažnjeni ni na koji način nisu promovisali sporne sadržaje niti su od njih imali neposredne koristi. Sud je, međutim, prepoznao da provajder ima alat da blokira druge sporne sadržaje, poput dečije pornografije, što će reći da može da zaustavi i prodaju lažnih roleksa preko svojih kablova. Samo ako hoće ili mora, mišljenje je sudija.
Presuda je presedan u koji dizajneri polažu velike nade. Ako već ne mogu da se izbore sa opskurnim provajderima po svetu i u zemljama sa slabom brigom za autorska prava, onda barem mogu da im onemoguće da dođu do najbogatije klijentele, onih koji žive u EU i SAD, gde se prava poštuju.
Uspe li ta inicijativa da se proširi dalje od ovog jednog slučaja, otvoriće se prostor i za druge kontrole. Od slične ponude na društvenim mrežama do lažnog predstavljanja, što bi se takođe moglo staviti pod kontrolu čim se neko veliki i bogat oseti jako ugroženim.
Internet će postati bezbedniji, verovatno dosadniji, ali svakako skuplji. Jer sve te nove kontrole moraće neko da plati. Recimo, krajnji korisnik. Nikakva mu je uteha što će ga sačuvati od iluzije da za desetak dolara može da ima rejbanke ili roleks. Da mu je do realnosti, svakako ne bi visio na internetu.
