Komentar
Batina ima jedan kraj – još uvek
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Za današnjeg Dačića jedan "urbani" režiser i provokator pankerskih korena i šiljatog jezika, i jedan prononsirani gej-aktivista, naprosto su idealan zgoditak, prava premija
Prvo je, naravno, zazvučalo kao neslana šala. Onda je, dakako, delovalo kao bizarna zabuna. Na kraju se, nego šta, pokazalo da je ipak suva istina: reditelj Srđan Dragojević i LGBT aktivista Boris Milićević (Gej strejt alijansa) novi su članovi Socijalističke partije. Čuj, članovi – funkcioneri, bato! Eno ih u Glavnom odboru SPS! Fazu lepljenja plakata su preskočili, ima ko će to da radi.
Hajde da se odmah dogovorimo da skratimo proceduru, da uštedimo na prostoru i vremenu tako što ćemo i mi u ovoj kolumni naprosto preskočiti fazu iščuđavanja, neverice & veverice, vrćenja glavom, zgroženog coktanja i ostalih ritualnih ibrećenja, kojih će ovih dana, ne sumnjam, biti naokolo koliko voliš (pa kome je do toga – neka to potraži drugde). Mnogo je produktivnije podumati o tome šta se to zapravo dogodilo, i koliko je to uopšte za čuđenje, ili, ako hoćete, koliko je preterano čuđenje pre izraz svojevrsne lenjosti uma nego nekog izuzetno razvijenog moralnog njuha (kako će, verujem, mnogi misliti i smatrati).
Kada bih nekome radoznalom, a neupućenom, trebao da što brže i efektnije objasnim tragiku, beznađe, ali i fundamentalnu odvratnost i amoralnost srpskih devedesetih, jedno od mojih najneophodnijih nastavnih sredstava bio bi Dragojevićev film Rane: sve je to tamo, komprimovano u nekih stotinak minuta. Film se, kao što znamo, bavi vremenom u kojem je baš mlađani Dačić Ivica, kadgodašnji politološki student generacije iz Žitorađu i perspektivni novinar-društvenopolitički radnik državnog radija, bio jedan od najbližih i najpouzdanijih saradnika Slobodana Miloševića, čoveka koji je, uz obilatu logističku pomoć svoje SPS partije, sistematski srozao Srbiju na dno života, i još nešto niže. Nešto ne verujem da je Dačić Ivica u to vreme mnogo zalazio u bioskop, a ako je ipak (tada) video Rane, pre su mu mogle delovati kao nesmiljeni rekvijem za jedno sramno vreme, rekvijem u kojem je njemu i njegovima dodeljena uloga onih koji će zasluženo zauvek goreti u paklu, nego kao rediteljev poziv na druženje. Kad ono, tuce godina kasnije…
No, ako hoćemo išta da shvatimo, prvo moramo da se preselimo u vreme (skoro) tuce godina pre Rana. Šta je, naime, bio SPS u vreme svog nastanka, te kasnijeg burnog razvoja, sve do Petog oktobra? Bila bi to, po ustaljenom istočnoevropskom maniru, samo još jedna u nizu „ekskomunističkih stranaka“, samo da je Srbija pod Miloševićem ušla u „normalnu“ tranziciju. Srbija je, naprotiv, baš od toga bežala kao onaj dežurni vrag koji honorarno nastanjuje poslovice ne bi li u njima bežao od tamjana. Elem, „ideja vodilja“ nove partije nastale destilisanjem stare, od koje su – nimalo slučajno – na famoznoj osmosedničarskoj krivini otpali baš oni koji su imali kakav-takav reformsko-modernizacijski potencijal, bila je zbrda-zdola skrpljena eklektička „ideologija“ miloševićizma, samim tim je i partija koja ju je imala sprovoditi bila miš-maš svega najgoreg i najkonzervativnijeg iz „starog“, upravo odumirućeg jednopartijskog sistema, i svega najgoreg što se nudilo i nametalo kao njegova (tobožnja) alternativa: agresivnog nacionalizma, arogantnog i mitomanskog parohijalizma, tvrdokornog patrijarhalnog konzervativizma, plitkoumnog i neodgovornog narodnjaštva… Sve gore od gorega; Srbija s tim galimatijasom probranih budalaština zaista nije imala šanse, baš kao ni njen zlosrećni (prekodrinski) komšiluk koji se našao na putu ovoj pomahnitaloj bujici Ničega.
Ako uopšte ima nekog smisla analizirati miloševićizam uz pomoć nekakvog klasičnog ideološko-svetonazornog aparata (levo–desno), jasno je da su ta ideologija, njena partija i podivljali (para)državni aparat koji ih je opsluživao, ispod rutinski „leve“ retorike i ikonografije krili zapravo izrazito „desnu“ politiku, desnu u onom najgorem i najbanalnijem (ali i najkrvavijem) vidu. „Levi“ je tu možda bio još samo stanoviti socijalno egalitaristički refleks, a i on je više bio jedan preživeli sentiment nego nešto što je imalo reperkusije u stvarnosti.
E, sad, šta zapravo radi Ivica Dačić, ovaj današnji, ovaj koji se, reklo bi se, najkasnije do sledećeg kongresa SPS-a više ni sam najiskrenije neće sećati da je uopšte poznavao nekog Milošević Slobodana, to mitološko bau-bau biće iz noćnih mora nas evroslinavaca? Verovatno ne zarad naglog napada humanizma i renesanse, nego zarad svojih, pragmatičnih interesa dugoročnog političkog preživljavanja, štaviše prosperiranja (a u tome se, mora se priznati, dokazao kao maher, ma šta „mi“ mislili o tome) Dačić pokušava da Socijalističku partiju dosta oprezno, ali i dosta odlučno, prenese sa desno-populističke na i dalje prilično upražnjenu levu stranu političkog spektra, a da pri tom transferu ne razbije ništa što baš ne mora. Kad kažem levu, onda mislim na sve ono što danas znači levo – a to u mnogo čemu nije ono isto što je taj termin značio i podrazumevao, recimo, sredinom XX veka.
Za tog i takvog Dačića jedan „urbani“ režiser i provokator pankerskih korena i šiljatog jezika, i jedan prononsirani gej-aktivista, naprosto su idealan zgoditak, prava premija. Oni će mu, u simboličkom smislu, značiti više od ne-znam-koliko-hiljada „mladih, obrazovanih i talentovanih“ anonimusa iz nekakvog partijskog pilićarnika. Doduše, evo se koalicioni partner g. Palma nešto buni, on kanda ne bi da bude strejt strana u ovoj novoj gej–strejt alijansi, ali polako, strpljenja, g. Palma malo sporije uči, u prvoj dekadi novog veka je naučio da se patriotizam ne sipa u traktor, valjda će u drugoj naučiti i to da je, da prostite na iznuđenoj lascivnosti, takođe svačije pravo da sipa i bude sipan kako mu je volja.
Pa dobro, ali Pančiću, da li je sve to „u redu“? Ta, zar smo zaboravili ko su taj Ivica i društvo? Ne, ja im ništa nisam zaboravio, niti ću. Da su i Dačića i svu kamarilu onog famoznog šestog oktobra dvehiljadite smestili iza brave i potom zauvek zaboravili gde im je ključ, ja se ne bih bunio, naprotiv, mislio bih da su to debelo zaslužili. Ali, nije bilo tako, nego je bilo drugačije. Ivica je dobio priliku za second life, i vidimo da je eksploatiše sve u šesnaest. Pošto ga pad miloševićizma nije „ubio“ – ojačao ga je. Utoliko su i novi članovi Glavnog odbora samo još jedna njegova vitaminska injekcija.
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Ne znamo i ne možemo da znamo da li je do prekida programa RTV-a došlo zbog akcije 14 minuta tišine ili slučajno. Ali to ne menja suštinu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve