Dokonog čoveka, avaj, đavo stalno podmašuje na gluposti, pa je tako i mene naterao da prijateljicu koja je na pola mog letovanja pristigla u blizinu moje kvarnerske terase zamolim da mi donese naramak srpske štampe. Eto, da slučajno ne propustim neku domaću budalaštinu, kao da me ona neće ionako sačekati po povratku. I tako sam saznao, iz vazda za Našu Stvar zabrinute Majke Svih Novina, da je notorna Sonja Biserko opet podrivala nacionalni interes, ovaj put tako što je u intervjuu zagrebačkom dvoheftičniku „Vijenac“ rekla puno lipih i neizgovorivih stvari, između ostalog i to da je „Cijela srpska historija jedna velika laž!“ (uskličnik iz izvornika). Što je cvet srpske istoriografije navelo na kolektivni fras u šupi. I ostale simptome omanjeg grupnog rituala moralne panike. Potresan prizor, morao sam da udvostručim dozu terana da ga nekako prevaziđem.
Odavno sam izobičajio da kupujem nadobudno dosadni i mrtvo-puhalno nacionalistički Vijenac (novine za kulturu u izdanju Matice hrvatske), ali ovo se ipak nije smelo propustiti, pa sam odšetao do kioska i iskeširao potrebnu dozu kuna. I, šta sam zatekao? Raširila se Sonja na tri strane tzv. Politikinog formata, a s njom besjedi, a tko drugi nego izvesni Andrija Tunjić, Vijenčev čovek za specijalne, a naročito srbološke zadatke, inače jedan naporni i bezvezni „publicist“, banalni i pritupi primerak nacionalističke faune kakva poslovično prenapučuje ovakve tiskovine (ili elektrovine) širom Balkana, a i šire. Nešto kao da ukrstite Dmitrović Ratka i Vučelić Milorada, i još im dodate kičastu pretencioznost desničarskih „novinara u kulturi“.
Kakav je, dakle, intervju? U skladu s kontekstom, kao celina besmislen i glup. Najvećim delom zbog patuljastog pitaoca: on ne zna ni šta da pita, a kamoli kako, a da to ne zvuči otrcano i jadno. Odgovori Sonje B. onakvi su kakve od nje i očekujete, dopadali vam se oni ili ne. Njeni su uvidi u srpsku sadašnjost i njene korene bar dobro poznati. Ta famozna rečenica na koju su se ostrvili back home po sebi je tipična uopštavajuća fraza koja realno ne znači ništa i nema nikakvu intelektualnu težinu – osobito ako odlučite da je shvatite doslovno – ali ni po čemu ne iskače iz korpusa legitimnog, do nekovrsnog nihilizma radikalno kritičkog odnosa prema društvenom, političkom i kulturnom kontekstu u kojem se deluje. Odnosa kakav je, na primer, Tomas Bernhard gajio prema svojoj zemlji Austriji, o kojoj je govorio najstrašnije moguće gadosti, i to prilično „uopštavajući“, krajnje politički nekorektno, reklo bi se danas. Shvatite njegove reči doslovno, i pomislićete, s razlogom, da je Bernhard idiot. Međutim, kvaka je u ovome: ako ih shvatite doslovno, onda ste baš vi idiot, a ne Bernhard… Mada, dakako, ne pripisujem Sonji Biserko bernhardovske domete.
Zato je hajčica na Sonju B. načelno bura u čaši vode, rutinska kampanjica u kojoj su se prigodno počešali svi oni koje ima šta da svrbi. Pa ipak, ne mislim ni da je čitava stvar neproblematična, no iz jednog drugog razloga, do kojeg srpski parapatriotski mudraci ne dobacuju zarad objektivne limitiranosti sopstvene pozicije.
Sonja Biserko spada među najdoslednije javne i aktivne protivnike ratnog i nacionalističkog ludila u Srbiji, i to joj služi na čast. Megjutoa, ima u nas (ovde „u nas“ znači ceo ex-YU prostor) kod jednog dela hrabrih i doslednih boraca protiv „sopstvenog“ nacionalizma ponekad i fenomena nesvesnog razvijanja slepe mrlje za nacionalizme „drugih“; razume se da „svako treba da čisti u svom dvorištu“, ali to ne znači da treba da se ponašamo kao da je susedovo dvorište blistavo čisto! Time sopstvenu poziciju ne činimo radikalno moralnom, kako nam se valjda ponekad čini, nego, naprotiv, oslabljujemo njenu verodostojnost.
Kako to izgleda u ovom intervjuu? Šta god je Tunjić pita, Biserko podjednako teškom artiljerijom granatira glavni tok i epifenomene korpusa srpskog nacionalizma – i neka, ne zaslužuje on bolje; međutim, sve što Tunjić kaže, način na koji pita, primeri koje daje, kvalifikativi kojima označava ljude, države i povesne fenomene, njega ne legitimiše kao principijelnog protivnika svakog nacionalizma, nego kao pukog hrvatskog konkurenta (veliko)srpskog nacionalizma… S omiljenim opsesijama i fantazmima hrvatskog nacionalizma Tunjić nema nikakav problem, naprotiv, uredno ih iskazuje, u skladu sa sopstvenim kapacitetom. Sonja B. kao da to uporno previđa (pred kraj se, doduše, blago sporečkaju, ali je prekasno, glavne stvari već su izrečene), ona se prosto drži svoje arije, koja u ovako postavljenom kontekstu počinje da liči na makar i nesvesno terciranje, na servisiranje potreba jednog drugog nacionalizma i njegovih istorijskih i aktuelnih pobuda. A takav stav nikada nije deo rešenja, nego je uvek deo problema: da nije tako, ne bi tako žalosno izgledalo, primera radi, ono što je preostalo od Emira Kusturice, čoveka koji se suprotstavio bošnjačkom mahalskom šovinizmu, ali tako što je malo po malo u potpunosti prigrlio sve strateške postavke srpskog nacionalizma.
Ne bih nikome delio savete ili ne daj bože poduke, ali moj je princip u tim stvarima jasan: nemam baš ništa protiv što me „moje“ budale i fašisti nazivaju izdajnikom i tome slično, jer znam da sam na dobrom putu baš zbog toga što drugde po ex-YU moji čitaoci i moji prijatelji nisu tamošnji nacionalisti i klerikalci – nego tamošnji „izdajnici“. Kad bih, daleko bilo, počeo da se dopadam hadezeovcima, vehabijama, VMRO-ovcima, kurtijevcima ili hortijevcima, zabrinuo bih se.
