Sve je počelo iskazivanjem namere za vakcinaciju na sajtu eUprave. Nastala je agonija izbora, pa je ostavljena mogućnost da se vaša prijava koriguje u svetlu međunarodnih dešavanja. Istok, Zapad ili Kina, uvođenje kovid pasoša, letovanje u Grčkoj ili Hrvatskoj, sve su to bili elementi za donošenje odluke o izboru vakcine. Naravno, nije zanemarljivo prisustvo stereotipa, predrasuda, ali i propagande. Vakcine su nove, neizvesnost zbog nedovoljne količine informacija postoji, pa su to uslovi za školski primer širenja glasina. Odziv građana je bio skroman ali pristojan, između 200 i 300 hiljada zainteresovanih. Iako nismo imali klasičnu kampanju za vakcinaciju, televizije su primenile sledeće metode promocije:
Promocija kroz lični primer (Brnabić, Lončar, Vulin, Dačić, Stefanović i drugi). Pokazalo se da niko, osim Vučića, nema marketinški potencijal. Osim slike za društvene mreže, nije bilo većeg odjeka u javnosti. Moguće je da fotografija u majici na bretele građane subliminalno asocira na Borisa Tadića.
Vakcinisao se i Kon pred kamerama, sa opisom simptoma, bol na mestu uboda, ništa ozbiljno. Ni to nije donelo značajnije povećanje broja prijavljenih.
Boca u krupnom planu.
Uveden je TV prilog u svim vestima – penzioneri sa zavrnutim rukavom i bockanjem u nedominantnu ruku. Malo se i preteralo, jer ponovljena scena (četiri do pet puta) u prilogu od dva minuta može imati kontraefekat. Narod, da izvinite, počeo da meri veličinu igle. Ubrzo se pokazalo da je pretpostavka o korišćenju kompjutera u svim delovima društva pogrešna, a tek nekoliko dana nakon toga uveden je, narodski rečeno, telefon, starinski kol-centar. Ipak, živa reč kod lekara nema alternativu, postoji navika naših penzionera da se ipak kod lekara ode lično, a da prijavu popuni sestra ili lekar, što je i logično, jer istraživanja pokazuju popriličan broj slabo pismenih ili funkcionalno nepismenih u Srbiji. Zar se niko nije dosetio da pred svakom javnom službom kod nas ima kiosk gde ti popunjavaju uplatnice i formulare, EJ, eUpravo!
Pojavio se famozni drugi red, Neupisanih, pa se u mnogim domovima zdravlja moglo vakcinisati bez gužve, tako sa vrata, za kvaku, što bi rekli taksisti.
Sa pojavom drugog reda, za one koji se nisu prijavili, počinje stvaranje redova i gužvi. Vlast ohrabrena poziva građane, kao nekada na Prvomajskim paradama, počinje tzv. esnafska vakcinacija. Običaj je da na čelu reda bude resorni ministar ili ministarka, a za njima zaposleni. Policija, vojska, socijalni radnici, a uskoro i novinari, kojima je priznat prioritetni status.
Od početka je bilo moguće primetiti politizaciju vakcinacije u medijima. Vlast predstavlja imunizaciju kao borbu sa zamišljenim protivnicima. Ko su ti protivnici, pitate se; prema Vučićevim izjavama, ima stranaca, a ima i naših. Stranci, tačnije bogati stranci su oni koji preko reda naručuju ogromne količine vakcina. Predsednik je rekao – kao da će da vakcinišu svoje građane, ali i kučiće i mačiće. Drugi aspekt politizacije je preuzimanje zasluga za nabavku vakcine, što ponavljaju niži ešaloni – pare nisu dovoljne, sve je dobijeno iz Kine i Rusije zahvaljujući Vučićevim ličnim kontaktima.
Taj rat se dodatno opisuje kao bespoštedna borba, bez pravila, ko se kako snađe, ukratko socijalni darvinizam. Propast solidarnosti EU, nema vakcina iz Kovaks programa, a Predsednik ponavlja da je teže nabaviti vakcinu nego atomsku bombu!?
Ko su domaći protivnici? Predsednik ih je kolektivno opisao kao „one koji navijaju za koronu“, što je potpuno apstraktna kategorija u koju možete smestiti svakog političkog neistomišljenika ili svakog ko se usudi da uputi bilo kakvu kritiku.
Predsednik se još ne vakciniše, jer čuva dozu za nekoga kome je potrebnija. Ponovo počinje Vučićeva opsednutost brojkama, broj vakcinisanih na milion stanovnika, izbijamo na drugo mesto u svetu posle Britanije. Za koji dan smo možda i prvi u svetu.
U međuvremenu, počinju gužve, jer druga kolona (bez zakazivanja) postaje balast, tako da se donosi odredba da se vakcinišu samo oni koji su zakazani.
Politizacija postoji i na strani opozicije. Činjenica da imamo pristojne količine vakcine u odnosu na zemlje u okruženju postaje izvor frustracije za kritičare Vučića. Ukoliko sve protekne bez problema, kao u slučaju vakcinacije, recimo, Zorana Kesića, na društvenim mrežama on će doživeti neverovatne napade i izlive besa. Vakcinacija je „Vučićeva“, a svako ko to obavi i prokomentariše organizaciju kao dobru postaje „Vučićev bot“.
Izbijen je i argument da smo dobili „ruske i kineske vakcine“, koje neće „priznati“ na Zapadu. Pao je u vodu kada su Mađarska i još neke druge zemlje iz EU potražile pomoć oko vakcina na Istoku.
Zanimljive komentare iz redova za cepljenje zabeležili su reporteri gotovo svih glavnih TV kanala. Koja vakcina ostavlja posledice, da li je bolja za mlađe ili starije, da li se poštuje pravilo da se ne vakcinišemo na prazan stomak?
Ključni trenutak za pojačan odziv građana, naročito starijih, bila je vest da postoje zastoji u isporuci. Prosečan građanin Srbije, takoreći birač, ponaša se po određenom paternu. Teško ga možete aktivirati ukoliko samo apelujete na svest ili odgovornost. Malo njih je odlučilo da bude među prvima, tek nešto oko 300.000 građana se prijavilo elektronskim putem. Prvo se čekalo da se vidi je l’ bezbedno, ima li posledica. Sledeći kriterijum je „ima li gužve“, pa ako ima, onda i ja stajem u red jer će vakcine nestati.
Vrhunac medijske šarade je, očekivano, bio na televiziji Hepi, gde je voditeljka u popodnevnom terminu, uprkos prisustvu dvojice lekara, banku prepustila doktoru Šešelju. Razmatrali su se hipotetički scenariji, sa svim mogućim ishodima. Iako nadležni neprestano ponavljaju da će svako ko je vakcinisan prvom dozom dobiti u propisanom roku drugu, Hepi sumnja u to. Šta ako ne bude druge doze? Šešelj je čak razmatrao mogućnost novog kruga vakcinisanja. U tom scenariju primiš prvu dozu, nema druge, pa ti opet primiš prvu dozu neke druge vakcine, pa onda još jednu da kompletiraš imunitet. To je logika „drugog reda“ za one što bi najradije sami sebe da leče i koji veruju svim teorijama zavere na Internetu, ali, nažalost, nisu u stanju da se putem Interneta prijave na sajtu eUprave, pa dođu lično. Doktori tu zaista moraju da zaćute.
Na kraju, postoji jedna zakonomernost vezana za sve primere odnosa prema vakcinaciji, i to širom sveta. Procenat tvrdokornih antivaksera obično ne prelazi 20 odsto u opštoj populaciji sve dok se ne desi epidemija i realna opasnost od zaražavanja. Tako je bilo u Srbiji kada je počela epidemija malih boginja, pa se preko noći broj vakcinisane dece popeo do nivoa stvaranja kolektivnog imuniteta. Nešto slično se po svoj prilici dešava i sa vakcinacijom protiv kovida 19. Sve sumnje na kratko nestaju, a posle vakcinacije se, po pravilu, pojavljuju beli magovi, iscelitelji i ostali gurui koji „skidaju negativne posledice“. Na nesreću, ovo otrežnjenje je kratkog veka i psihološki „imunitet“ na sumnje i teorije zavere brzo nestaje, do sledeće epidemije. U psihološkom smislu, naš kolektivni imunitet na strahove prema vakcinaciji je kratkotrajan i traje do sledeće realne opasnosti. Banalno rečeno, postoji opasnost od „inficiranja“ glupim teorijama zavere, protiv kojih, nažalost, nema trajnog imuniteta.
