Aktuelna predizborna kampanja odvija se u Srbiji pod relativno neobičnim okolnostima. Pandemija kovida je na izmaku, ali se zato nad Evropom nadvio oblak rata u Ukrajini. Iako je fokus medija u zemlji i inostranstvu odnos Srbije i Rusije, neobično je koliko većini posmatrača promiče upotreba rata u političke svrhe. Vučićevu vladavinu od 2012. karakteriše stanje neprekinute predizborne kampanje, tokom koje se objektivne geopolitičke okolnosti koriste isključivo za potrebe dnevnopolitičke manipulacije.
Najvidljivije predizborne aktivnosti svakako ima Aleksandar Vučić, ponovo bez pomena stranke čiji je predsednik. Iako se izbori sprovode na tri nivoa, jedini kandidat je AV. On se pojavljuje u predizbornim blokovima kao mudrac-sveznalica, koji u različitim situacijama kritikuje one koji kritikuju. Time je kritika vlasti prikazana isključivo kao jalovo blebetanje kibicera, neznalica i zlonamernika. Poenta je samo: “pustite majstora, on zna najbolje!” Ovim se praktično još više obesmišljava politički dijalog u Srbiji.
Osim AV, možemo povremeno videti nova lica sa liste AV, takozvana vanstranačka, ali nikoga iz stranke, koja se takođe implicitno pokazuje kao nebitna. Ukoliko ste simpatizer ili glasač, vi ste Vučić, a ne član/članica SNS-a, nešto kao kult Tita, jer Tito je Partija, Partija je Tito, a Tito – to smo svi mi.
Komercijalne televizije, naročito Pink, Happy, B92 i Prva, ne propuštaju priliku da čak i u predizbornim blokovima pokažu svoju pristrasnost. Ovo se naročito može primetiti u trajanju predizbornih izveštaja stranaka, koje se meri sekundama. Muftijin amanet, realno stranka regionalnog karaktera, dobiće dovoljno vremena da Usama namesti mikrofon, da imamo kadar iz kluba u Nemačkoj gde se okupljaju Sandžaklije, DSS je pametno titlovan, Dačić će ispričati ceo vic o sebi do kraja, opušteno, dok će, recimo, Marinika Tepić ili Ponoš, dobiti pet ili maksimalno deset sekundi sa sečom ko sekirom.
Pink prednjači, jer će bez problema posle spotova i poruka koje šalju kandidati, stranke i koalicije u istom bloku emitovati montirani prilog o Tadiću ili Ponošu, u kojem će ih opisati kao bezobrazne, bahate, kao izdajnike ili predstavnike poraženih snaga koji su krivi za našu propast. Komentar je u istoj ravni sa informacijom, još jedan relikt TV Bastilje iz devedesetih. Time se i praktično potvrđuje da kontrolisani mediji sebe vide kao ravnopravne aktere u političkom procesu, što je sušta istina. Pink je stranka koja je na vlasti, ne samo sada već od nastanka.
Predsednik takođe neumorno putuje po Srbiji i preseca trake, otvara fabrike i zapošljava radnike. To je, naravno, još jedna zamena uloga, jer su fabrike tuđe, a naše su subvencije. Ipak ne zapošljavaju Turci, u Vranju, već Vučić. To su primeri funkcionerske kampanje koji će, prema pravilima, volšebno nestati deset dana pred izbore. Do tada ćete imati sate i sate direktnih prenosa Vučića, koji će i tom prilikom održati sate i sate političkih govora u kojima će vređati svoje protivnike.
Treći oblik kampanje Aleksandra Vučića predstavlja pomenutu upotrebu aktuelnih okolnosti u političke svrhe. Rat je mnoge građane Srbije momentalno vratio u doba NATO agresije, i vratio nam visceralno sećanje na sirene i bombe. Vučić je ponovo momentalno odreagovao, istakavši sebe kao jedinu garanciju da će kod nas biti sve u redu. Predsednik je dobio alibi za sve svoje postupke, jer je građane ubeđivao da se nalazi pod neverovatnim pritiskom, da je za njega tri dana ko nama deset godina. Zamislite, morao je da osudi napad Rusije na Ukrajinu i spreči medijsko pojavljivanje Đuke ili Vulina, da ne bi nešto lupili. Takođe, morao je da upozori “Informer” da Ukrajina ipak nije napala Rusiju. Vučić nas brani!
On postaje neophodan ako želimo da preživimo, što se potvrdilo naizmeničnim podizanjem i smirivanjem panike da ćemo doživeti katastrofu, ostati gladni, bez goriva i struje. U prvom ciklusu ove političke manično-depresivne psihoze, pojavile su se panika i gužva na benzinskim pumpama i u prodavnicama. Naizmenično imamo zalihe za nas, plus 20 odsto, pa onda za komšiluk, iako možda nisu zaslužili da im pomognemo. Prvo ima izvoza žitarica, pa ga nema, da bi onda moglo, ali kontrolisano, baš kao i gorivo kojeg ima “do čepa”, pa ima ali ne može u kanistere za poljoprivrednike, pa onda valjda ipak može ako je pumpa daleko, ali dok tekst ne izađe, ništa ne garantujem. Ukratko, Vučić postaje jedina garancija da nećemo umreti od gladi, smrznuti, bez struje. Vučić nas hrani, greje i pokreće!
Postoji još jedan oblik promocije AV kroz političko plasiranje proizvoda (PP), u vidu gostovanja različitih stručnjaka i analitičara koji se smenjuju po komercijalnim televizijama. Jedan konačan skup kvaziobjektivnih stručnjaka cirkuliše Vučićevim medijskim univerzumom, hvaleći njegove sposobnosti i uspehe i sve otvorenije kritikujući opoziciju. Ovde posebno razočaranje predstavljaju pojedini novinari i urednici, recimo “Politike”, koji su potpuno izgubili objektivnu kritičku distancu od vlasti. Zamislite samo sate i sate tog epskog veličanja AV, koji će relativizovati svaku odgovornost vlasti i podsećati gledaoce na istorijske uspehe.
Na kraju, sve predizborne aktivnosti vlasti fokusirane su na lik i delo AV. On je u ovoj kampanji, u stvari, do kraja primenio zamenu teza koju implicitno koristi od dolaska na vlast. Naime, AV se otvoreno deklarisao kao vođa SNS-a, čime je podelio građane na one “za” i one “protiv” njega. Istovremeno, po prirodi njegove funkcije, on je predsednik svih građana Srbije. Kada kritikujete njegov politički rad i stranačke aktivnosti, vi postajete protivnik Srbije, jer kritikujete Predsednika koji sebe vidi, što je korak dalje u apsolutističkom shvatanju vlasti, kao otelotvorenje Srbije. Izmenivši ceremonijalnu funkciju Predsednika (što je, istini za volju, pre njega uradio i Boris Tadić), Vučić je u realnosti, tokom ove predizborne kampanje, postao apsolutni i nepogrešivi Vođa, a kod nas su do sada tu titulu imali Tito i Milošević. U tom smislu, analiza medijske slike Srbije potvrđuje objektivno stanje, a to je politička promocija jednog čoveka.
