Na kraju godine, vaš pametni telefon će vas obradovati rekapitulacijom protekle godine. Dobio sam video od fotografija svih lepih ručkova koje smo pripremali, uglavnom tokom vikend zaključavanja. Muzička platforma Deezer mi je prikazala pregled muzike koju sam slušao, pa sam dobio muzički autoportret 2020. Ovaj tekst bi mogao biti takav zamišljeni video, kojim će nas uskoro naši „pametni televizori“ upoznati sa našim gledalačkim navikama.
Pa, šta smo to gledali?
KORONA
Nedvosmisleno, korona je bila glavna tema, a televizija je neočekivano dobila važnu ulogu u informisanju građana. Nove TV zvezde postali su članovi Kriznog štaba, sa tajmingom možda većim nego političari. Naročito na početku, gledali smo beskrajne pres konferencije, novinarska pitanja i izjave članova štaba gde su se preplitali stručni saveti sa političkim porukama. Problem je nastao sa kontroverznim odlukama, doziranjem količine vesti o koroni pre i posle izbora. Definisana je infodemija, kao globalni fenomen, pa smo dobili savet da ograničimo količinu vesti kojima se izlažemo. Posledica su katastrofalni rezultati anketa. Deset meseci od početka pandemije, gotovo polovina anketiranih u Beogradu smatra da se preuveličava opasnost od infekcije, a tek 20 odsto kaže da bi se vakcinisalo. Propuštena je prilika za prevazilaženje podela u društvu pred zajedničkom opasnošću, što je greška političkog rukovodstva, a zatim i medija putem kojih su se obračunavali sa neistomišljenicima. Pokazalo se da televizije u Srbiji, bez razlike, one koje podržavaju vlast, ali i one koje podržavaju opoziciju, nisu bile u stanju da prepoznaju javni interes, mimo parcijalnih. Primer su optužbe da „Đilas priželjkuje što više mrtvih“, kada su kritikovane drastične mere zatvaranja, naročito starijih građana, ili nesuvisle kritike otvaranja novih bolničkih kapaciteta u opozicionim medijima.
Kraj godine, barem simbolično, označio je početak vakcinacije, uživo sa zavrnutim rukavima Brnabić, Kon i Kisić.
Smrt je postala redovna TV tema: od dnevnog broja preminulih, preko dileme oko realnog broja žrtava (što je, naravno, postalo političko pitanje), do parastosa i sahrana. Od ispraćaja glumaca, preko sahrana mitropolita Amfilohija i patrijarha Irineja. Česte su bile strašne slike iz „crvene zone“, gde smo videli teške slučajeve. Najpotresniji trenutak na televiziji, po meni, bio je nastup Andree Bočelija u praznoj katedrali u Milanu. Usred doba smrti bio je to glas nade.
RTS je tokom korone relativno uspešno odigrao ulogu TV škole. Danima su deca pred TV ekranima pratila nastavu za osnovne i srednje škole, a televizija je povratila svoju zaboravljenu edukativnu funkciju. Paradoksalno, bila je potrebna pandemija da se toga dosetimo.
IZBORI
Izbori u Americi bili su legitimna ovdašnja tema, koja je u sebe inkorporirala i spoljnu i unutrašnju politiku. Od izveštavanja o potpisivanju Vašingtonskog sporazuma, preko lobiranja za Trampa među Srbima u Americi, do pobede Bajdena. Fantastična podloga za teorije zavere, inspirisane Trampovim izjavama. Istorijski trenutak televizije desio se kada su nacionalne mreže u Americi simultano, očigledno u dogovoru, cenzurisale Trampovu konferenciju za štampu. Pre televizije, sličnu sudbinu doživeo je na društvenim mrežama.
Izbori u Srbiji završili su se parlamentom bez opozicije. Nisu postojali demokratski uslovi za fer izbore, a pobednik se ionako znao unapred. Tako smo dobili vladu dramskog kontinuiteta, jer se veštački stvarala napetost oko imenovanja mandatarke, to jest premijerke, a zatim se dramatizovao i sastav vlade, u kojem smo videli samo nekoliko kadrovskih rokada. Bizarno je što je vlada unapred oročena do proleća 2022. tako da je ispalo da ova vlada i nije bila naročito potrebna, baš kao ni izbori. Istorijski je predizborni spot gde Vučić sa detetom gradi Srbiju od lego kockica. Opoziciju je tokom kampanje opisivao kao „neradnike i kibicere“. Deco, pozdravite mamu i tatu.
Pad Mila u Crnoj Gori bio je takođe važna tema. Mora se priznati da je u ovdašnjim medijima vladala određena ambivalencija. Pokazalo se da je uprkos apsolutnoj kontroli medija u Crnoj Gori, bitka izgubljena na pitanjima identiteta, uz značajnu ulogu crkve. Ma šta se danas govorilo, pokojni mitropolit Amfilohije nije bio u dobrim odnosima sa predsednikom Vučićem, koji je sa Milom Đukanovićem imao jednu vrstu pakta o nenapadanju. Kada je Milo, na kraju svoje dominacije, počeo da primenjuje retoriku iz devedesetih, plašeći birače velikosrpskom hegemonijom, pokazalo se da je ta priča potrošena. Takođe, bio je to neuspeo pokušaj stvaranja instant identiteta. Mediji ipak nisu svemogući.
U Srbiji smo umesto litija imali demonstracije ispred Skupštine gde su se našli protivnici izbora, koji su mirno izražavali nezadovoljstvo zbog manipulisanja tokom korone, kao nastavak lupanja u šerpe za vreme potpunog zaključavanja. Uz njih, na istom mestu, imali smo veoma agresivne, organizovane desničare i famoznog i nedodirljivog Srđana Noga, koji su pokušali da upadnu u parlament. Sve je izgledalo kao loša dramaturgija, gde su deblji kraj izvukli statisti, a to su, na nesreću, bili miroljubivi demonstranti i policajci. Jedini kanal koji je izveštavao o događajima, zbog svojevrsne medijske blokade, bili su N1 i koleginica Jelena Zorić, koja je zasluženo dobitnica nagrade za novinarsku hrabrost. Pitam se samo kako bi izgledala ta noć da tamo nisu bile kamere Televizije N1.
NOVI KANALI
Najznačajniji su K1 i Kurir TV, u Telekomovoj mreži.
Pompezno najavljen Pinkov projekat, Red TV, u najvećoj meri pokazao se kao ćorak jer se putem televizije obraća internet generaciji. Praktično se pretvorio u „Zadrugu“ za decu. Poseban fenomen je projekat Željka Joksimovića K1, kao kanal promocije nove elite, što Pink i Happy nisu bili u stanju. Najavljena je kupovina Tanjuga ili tačnije – imovinskih prava u određenom vremenskom roku, ma šta to značilo.
Produkcija Minakord učestvovala je u dva velika dramska projekta („Kamiondžije d.o.o.“ i film o Tomi Zdravkoviću). U pitanju je proširenje medijskog biznisa i uspon još jednog Željka, osim onog sa Pinka.
Unutar Televizije Nova S započelo je emitovanje News Max Adria projekta, kao franšize jednog američkog informativnog kanala, sa autorskim pristupom vestima. Postoje najave da bi to jednog dana mogao biti kablovski informativni kanal. Vlast im praktično nije dala šansu jer ih je po definiciji, kao kanal u sastavu SBB mreže, apriori videla kao političkog protivnika. Time je propuštena dragocena prilika da Srbija prevaziđe potpuno polarizovanu medijsku sliku.
Odigrao se „restart B92“ nakon pretnji tužbom zbog imena O2. Nažalost, ova zombi reinkarnacija nema nikakve veze sa izvornim konceptom Devedesetdvojke.
Zaoštren je sukob operatera, mama i tata se igraju rata dok deca menjaju kanale. Još uvek smo bez jasne medijske regulative, u iščekivanju najavljene medijske strategije. Desio se neuspeo pokušaj unutar REM-a, da se ograniči emitovanje rijaliti programa. Nakon toga usledili su izbor Olivere Zekić za predsednicu Saveta REM-a i ostavka Slobodana Cvejića, jednog od važnih članova.
Ovo telo se ponovo pokazalo kao ključno za kontrolu medija – ali ne u izvornom smislu, već kao instrument vlasti.
Postoje naznake da će mobilna telefonija u bliskoj budućnosti biti kanal za provajdere, što će možda omogućiti korisnicima da prevaziđu šizofrenost medijske situacije. RTS je obezbedio poskupljenje pretplate, uprkos primedbama na objektivnost javnog servisa. Nasuprot tome, postoji komercijalni pritisak, kroz pitanje da li nam je uopšte potreban javni servis. Time se prenebregava kompletan doprinos sistema RTS-a u svim ostalim segmentima, zbog nezadovoljstva informativnim programom.
A ŠTA SMO ZAPRAVO GLEDALI?
Bitka za gledanost se vodila serijama, nikada nije bila veća produkcija, pa se može reći da kvantitet rađa kvalitet. Postoje u suštini dva modela igranog programa: laki sitkom (mnogo epizoda, franšiza) i dramske serije, najčešće krimići.
Među laganicama su: „Istine i laži“, „Tate“, „Hitna pomoć“, „Slučaj porodice Bošković“, „Vrata do vrata“, „Neki bolji ljudi“, „Lud, zbunjen, normalan“, „Andrija i Anđelka“, „Slatke muke“. Sve lepo i šareno, da narod gleda sa osmehom.
Druga omiljena tema bila je bezbednost, kroz tajne službe i organizovani kriminal. Tako smo gledali serije „Državni službenik“, „Tajkun“, „12 reči“, „Južni vetar“, a pred sam kraj godine „Klan“. Maksimalne domete su, po meni, dostigli psihološki trileri „Močvara“ i „Kosti“.
Najdramatičnija serija o kriminalu, po meni, ipak nije igrana, već dokumentarno-istraživačka, sa dramatskim rekonstrukcijama nerešenih zločina iz devedesetih i ranih dvehiljaditih, „Srce zločina“.
Najmanje je, kao i uvek, bilo onih u sredini – najzahtevniji žanr je domaća porodična serija – „Mama i tata se igraju rata“. Videćemo kako će izgledati „Kamiondžije d.o.o.“.
Na kraju, možemo zaključiti da nam je televizija u doba korone prekratila duge dane u izolaciji, edukovala decu i solila pamet. Tu se ipak nije mnogo promenilo. Takođe, televizije Pink i Happy su i pre vakcina pronašle magični lek, u rijalitiju navodno niko nije fasovao koronu.
