Najzanimljiviji medijski šou protekle nedelje pratio je posetu princa Čarlsa i vojvotkinje Kamile Srbiji i regionu.
Kada sam poželeo da pišem o medijskom pokrivanju ovog letećeg cirkusa, shvatio sam da je neophodno da na početku teksta treba znati dve stvari o posmatraču kako bismo izbegli nesporazume.
Prva činjenica koja bi mogla da utiče na moju nepristrasnost jeste moje duboko uverenje u jednakost svih ljudi, pa time i neprihvatanje svakog principa koji aristokratiji daje posebna prava samom činjenicom rođenja. Prosto rečeno, ne verujem u priče o „plavoj krvi“ – ja sam republikanac, štaviše, republikanac koji veruje u mogućnost socijalne pravde i solidarnosti.
Ako me prvo ubeđenje na neki način diskredituje, drugo me u izvesnom smislu abolira jer priznajem da sam veliki poštovalac britanskog kulturnog nasleđa, a da je britanska pop kultura presudno uticala na moj razvoj. Od grupe The Who, verovatno najbritanskije iz šezdesetih, do grupe The Clash i pank pokreta koji su me odredili za ceo život. Uz Šekspira, naravno.
Sada mirne duše mogu da kažem kako smo tokom ove kraljevske posete u nekoliko navrata prešli granicu dobrog ukusa. Naravno da je bilo potrebno pokazati gostoprimstvo uz svest da je kraljevska porodica prošireni deo diplomatske službe Ujedinjenog Kraljevstva. Ovakvi događaji su prethodnica razvoja zvaničnih diplomatskih i ekonomskih odnosa, što je svakako za pohvalu.
Ovo nam je pred dolazak gostiju odlično i duhovito objasnio profesor Vladeta Janković gostujući u vestima na B92.
Počelo je, kao i obično, nadmetanjem.
Već tokom posete Čarlsa i Kamile Hrvatskoj, domaćini su koristili priliku da pokažu posledice domovinskog rata i srpske agresije. O našim izbeglicama, o pustoj Krajini, naravno, nije bilo ni reči. Zato smo izgleda odlučili da budemo toliko fini, toliko taktični i svesno zaboravni da ničim ne poremetimo blazirano nasmejani izraz lica koji je pratio ovu kraljevsku ekskurziju.
Primeri preterivanja bili su tema tabloida, ali i svih TV stanica, uključujući i javni servis koji je detaljno pratio spektakl.
Istoričarka je ovo dvoje penzionera prošetala Kalemegdanom, uz blagu sugestiju da ne pominje baš ta bombardovanja, bilo ona saveznička u Drugom svetskom ratu, bilo ona tokom NATO agresije. Gosti su bili pristojni, pomalo začuđeni, neumorni u svojoj zainteresovanosti – čak i kada je u pitanju broj bombardovanja ili bivša granica Austrougarske i Turske.
Bal pod nasmejanim maskama nastavio se kod Tome, pa posle kod Vučića na večeri. Istini za volju, dva najmanje eksponirana političara bili su premijer i ministar diplomatije, prvi izgleda svojevoljno, drugi po preporuci.
U Novom Sadu je takođe bilo veselo, a omiljeni detalj je za mene bio ciganski ulični ansambl, sve sa plesačicom sa dairama u rukama koja je uvijajući kukovima izazvala intenzivnu pažnju Čarlsa i onaj tipično britanski pogled nadole sa prevrtanjem očiju – baš mi je neprijatno – kod Kamile.
Usledio je deo izleta gde je princ nazdravljao dudovačom u Kovilju, a nazdravljale su i vladike, mada je u toku uskršnji post. Posle su me uveravali da jedna može, kad dođu gosti.
Kamila je za to vreme pokazivala interes za pčelarsvo u Srbiji, pa su je deeetaljno informisali u Karlovcima, a posle smo na RTS-u čuli baaaš detaljno šta je ona pitala, pa šta su naši odgovarali, pa se ona čudila i tako u beskrajon.
Sve se završilo prijemom u Skupštini, gde je osmehivanja bilo najviše. Najviše osmehivanja po jedinici vremena imala je, ko što je red, domaćica Maja Gojković.
Princ je bio opušten, rukovao se, ćeretao, a u prenosu sam bio zadivljen posebnim ritualom ispijanja zdravice. Naime, princ se zadržao da popije jednu sa gajdašem na ulazu, a gajdaš je tražio da mu naspu jedan viskić, pa se kucnuše, pa ovaj okrenu čašu u ruci i poljubi dance odozdo – kao dokaz da je eksirao. Car!
Naša mala pobeda u regionu bila je i činjenica da se Čarls obratio javnosti jedino govorom u Skupštini Srbije. Ćutao je za medije kod komšija, kod nas je progovorio. Hvala na lepim rečima.
Ponosan sam što tokom posete niko od građana nije dobacio ružnu reč, što su prolaznici u Beogradu i Novom Sadu strpljivo prihvatili povremene zastoje u saobraćaju. Jedna moja poznanica je čekajući prevoz na Slaviji nervozno komentarisala šetnju kraljevskih penzionera. Na to joj je naša, ovdašnja penzionerka utešiteljski rekla: E dete moje, nije ovo ništa, kad je Tito bio živ stalno su nam neki dolazili, non-stop gužva i kolaps. Sad, hvala Bogu samo ovako, tu i tamo neko dođe, nije ovo strašno!
Posle Srbije i Crne Gore, par je stigao na Kosovo, gde je Čarls pre petnaest godina bio u poseti, ali u uniformi, neki će reći okupatora, drugi oslobodilaca.
Tek, ja sam se povremeno osećao kao bivši podanik Krune, sa nekog karipskog ostrva koje nekadašnji kolonijalni gospodari obilaze sećajući se dana kada nad Imperijom nikada nije zalazilo sunce – od Indije do Kanade. U gorem slučaju, sebe smo prikazali kao egzotični i tajanstveni Balkan, sa prelepom prirodom, gostoljubivim ljudima, koji samo imaju potrebu da se povremeno kolju sa komšijama, pa im je potreban tutor i staratelj – a Britanci su to bili mnogim narodima širom sveta.
Nismo ih ljubili tri puta na silu, nismo ih familijarno tapšali po leđima, nismo pružali ruku za rukovanje, već čekali da princ krene prvi, imali smo blagi naklon glavom za gospodu i kniks za dame, prihvatili smo pravila protokola i diplomatske etikecije. Nismo pustili da ih Ivica vodi po Kališu ili da im za večerom peva. Ipak, izgleda mi da smo se malko suviše osmehivali, da smo kleknuli previše, da smo mnoge pristrasnosti i neprijateljstva zvaničnog Londona prema Srbiji zaboravili i prećutali, a sve zarad želje da budemo najbolji domaćini na svetu, ili bar u regionu.
Ali emocije Britancima nisu najjača strana, možda je ipak trebalo više razmišljati o interesima.
