Nedavno je Biro za društvena istraživanja (BIRODI) podneo prijavu Regulatornom telu za elektronske medije (REM) protiv „prepozitivnog izveštavanja“ o radu predsednika Vučića na televizijama RTS i Pink. Ovoj prijavi je prethodilo jednomesečno istraživanje (tokom septembra 2021. godine), kojim je utvrđeno da se o aktivnostima predsednika izveštavalo gotovo isključivo u pozitivnom tonu, preciznije na RTS-u 86 odsto i na Pinku u 94 odsto slučajeva. Time se, po mišljenju BIRODI-ja, krši član 47. Zakona o elektronskim medijima u delu o objektivnosti i potpunosti informisanja građana.
Nekoliko dana kasnije, nakon sednice Saveta REM-a, objavljeno je da ne postoji zakonska osnova za ovu tužbu, jer zakonom nije propisan način izveštavanja, pa time prepozitivno izveštavanje o bilo kojoj temi, pa tako i radu predsednika, ne predstavlja kršenje zakona. „Pravničkom fintom“ još jednom je izbegnuta prilika da se REM suštinski bavi svojim poslom monitoringa elektronskih medija.
Posledice ovakvog stava „nadležnog organa“ su tragične i delom ih svakodnevno osećamo, ali se plašim da će ignorisanje problema tek dovesti do katastrofalnih društvenih podela u budućnosti.
Počnimo od zanata. Izveštavanje mora biti tačno, pravovremeno i nepristrasno. Kršenje bilo kog od ovih postulata dovodi do neke vrste manipulacije u medijima. Već smo se, barem od devedesetih godina prošlog veka do danas, susretali sa netačnim izveštavanjem koje možemo slobodno nazvati laganjem. Konačno, RTS je skupo platio cenu takve prakse. Pravovremenost je sledeći postulat, jer se ignorisanjem neke pojave, događaja ili osobe stvara lažna slika u medijima. Setite se opet RTS-a koji je ćutao o padu Krajine, izbegličkim kolonama, ili Pinka i RTS-a koji su nedeljama ignorisali proteste građana nakon lokalnih izbora u zimu 1996/97. godine.
Danas je tome ekvivalentno, recimo, ignorisanje činjenice da se imena aktuelnih ministara pojavljuju u dokumentima iz poreskih rajeva.
Konačno, mediji, barem u teoriji, moraju biti nepristrasni. Jasno je da je ovo ideal kojem težimo i da je mnogo veća odgovornost javnog medijskog servisa koji plaćaju građani Srbije, kroz taksu ili iz budžeta. Međutim, ogromna je greška shvatanje prema kojem su privatni mediji slobodni da „lažu“, odnosno da su u potpunosti lišeni obaveze da profesionalno izveštavaju. To je njihova obaveza, preuzeta licencom koju su dobili za emitovanje programa na nacionalnim frekvencijama. Konačno, setite se zatvaranja BK televizije zbog pristrasnog i neobjektivnog izveštavanja tokom izbora na kojima se kandidovao Bogoljub Karić. Po ovoj logici Bogoljub je ostao bez televizije na pravdi boga, pa mu se ona ima vratiti uz izvinjenje i odštetu, ako je dozvoljeno da „frizirate“ realnost, a od informativnog programa napravite političku propagandu.
Odluka REM-a u Srbiji, pred izbore praktično afirmiše i ustoličuje opasan princip postistine u medijima. Javni servis, a pogotovo privatni mediji tako se mogu slobodno opredeliti za nekog od političkih aktera, ignorisati sve druge konkurente i različite političke stavove, a dozvoljeno je, kao u zdravicama afričkih griota, do neukusa hvaliti svoje pulene.
Gotovo je bizarno da telo nadležno za kontrolu medija ne pokazuje razumevanje niti interes za profesionalno informisanje građana, dopuštajući i uvodeći pristrasnost medija kao prihvatljivu kategoriju. Sakrivajući se iza zakona, odnosno nepostojanja konkretnog propisa o „prepozitivnom izveštavanju“, upadamo u zamku paralelnih medijskih realnosti u kojima već živimo. Profesionalno novinarstvo je nešto što se uči na fakultetu, nešto što štite novinarska udruženja i kodeksi, a sudeći po REM-u, Zakon o elektronskim medijima bi morao da propiše svaki detalj informativnih programa da bi oni mogli da reaguju – od izgleda novinara, preko obraćanja, do formulisanja vesti i saopštenja, uz precizno definisanje koliko možete da pustite Predsednika, kako će on odgovarati novinarima i da li morate da emitujete stavove koji su kritični prema njegovom radu i koliko.
Bizarno. Naravno da svuda u svetu mediji podležu uticajima politike i kapitala. Međutim, u zemljama sa dužom demokratskom tradicijom veza medija, kapitala i politike je neprekidno pod lupom još nekih državnih organa. Niko ne spori da su mediji, naročito privatni, zavisni od kapitala, ali u momentu dok raspravljamo o „prepozitivnom izveštavanju“ o radu predsednika Srbije, vode se ozbiljne istrage protiv bivših predsednika Francuske Nikole Sarkozija i bivšeg kancelara Austrije Sebastijana Kurca, a predsednik Hrvatske Sanader je nakon afere „Fini medije“ završio u zatvoru. Istrage se bave ispitivanjem korupcije, trgovine uticajem, a u oba slučaja su važan element optužbe veze sa medijima, naročito tokom izbornih kampanja i friziranja izveštaja o popularnosti pomenutih političara. To je ono što se, naravno, krije iza svake prevelike ljubavi između medija i političara. Iza prepozitivnog izveštavanja se možda krije materijalni interes, što onda predstavlja materijal za organe koji se bave borbom protiv korupcije u Srbiji.
Na kraju, tužna posledica odbijanja REM-a da se bavi zaštitom profesionalnog informisanja građana, daje dozvolu i legitimitet oponentima da u medijima koje kontrolišu emituju potpuno suprotnu sliku stvarnosti. Onda je legitimno da na medijima koji podržavaju opoziciju imate istu vrstu nekritičnosti – pa tu baš ništa neće valjati, čak ni kada ima dovoljno vakcina, kada se otvori deonica auto-puta, ili nešto u Srbiji krene nabolje zahvaljujući aktuelnoj vlasti.
Iz svega navedenog možemo zaključiti da će na gubitku biti samo građani koje REM ali i mediji vide samo kao birače i pretplatnike jedne od provajderskih mreža – koji treba da odaberu samo jednu od medijskih verzija sopstvenih realnosti, prepozitivnu ili prenegativnu, odaberite sami. Crno-beli svet, kaže REM.
