Tuguj, bronzana stražo!

Kuku majke i lelke boške vaskolikom prečanskom srpstvu! Još zloglasni omnibus-zakon, koji tako duboko pogađa svakog poštenog obožavaoca Šešelja, Arkana, Bracike, Dušana „moje prezime je moj program“ Bajatovića i ostalih džepnih velikana novije srpske istorije (koja se piše i lektoriše u Scheveningenu), nije bio ni (ne)donesen u Skupštini Srbije, a već je volšebno počeo rušilački da deluje, podmuklo udarajući na same Temelje Srpske Opstojnosti u Ponovo Ugroženoj Srpskoj Vojvodini!

Hm, šta je izazvalo ovako teške reči i sumorna osećanja? Stvar je krajnje ozbiljna, gledano naravno iz specifično montipajtonovskog psihorakursa onih koji su i do sada bili proizvođači, potrošači i distributeri treš-retorike o Ugroženosti, koja je u poslednjih tuce godina već pokazala svoje beskrajne mogućnosti na univerzalnom, sistematskom i manje-više nepopravljivom zagovnavanju svačijeg života. U Novom je Sadu, naime, neki anonimni idiot – ili grupa uznapredovalih primeraka te vrste egzistencije – nedavno iz nekih nejasnih, ali svakako specifično idiotskih razloga srušio bistu pesnika Đure Jakšića, lociranu u Dunavskom parku u centru grada. Slična je sudbina, avaj, ne tako davno zadesila i bistu drugog čuvenog srpskog pesnika iz Vojvodine Branka Radičevića; desilo se to – kako nas upozorava potreseni i zabrinuti priložnik rubrike „Pisma čitalaca“ u novosadskom „Dnevniku“ od 4. 2. 2002 – dana 7. 10. 2000, ali „o tome nije mnogo, ili ništa, pisano“. Obratite pažnju na spomenuti datum: nije li se nekako baš tih dana u ovoj zemlji desio stanoviti Istorijski Događaj?! Nisu li nekako baš tada mračne snage Novog svetskog poretka izvršile gnusni puč i otele vlast Narodu i njegovom jedinom pravom Vođi, onom što trenutno Učiteljici objašnjava da mu se ide napolje, ali obećava da „neće pobeći“ sa poprišta epohalne bitke? Neko naivan i neupućen u mračne poslove NSP-a, Vatikana, Kominterne, Trilaterale, Masonerije, Četvrtog Rajha, Pete Kolone, Šeste Flote, Ujka Sema, Paje Patka, Žike Obretkovića, Vilmoša Kauboja i Popajeve Olive reći će da je u pitanju puka slučajnost: pade Vođa, pade i Branko, možeš misliti!? Pronicljivi čitalac saradnik „Dnevnika“ ne naseda na te jeftine priče, insistirajući, štaviše, i na direktnoj vezi rušenja biste Đure J. s aktuelnim političkim zbivanjima: „Zašto ćute zvanični organi Pokrajine Vojvodine? Da li je tzv. omnibus-zakon preteča svemu? Da li će nezajažljivi apetiti raznih maramaša biti ovim zadovoljeni?“ Da se ne radi o usamljenom Slučaju potvrđuje vredna saradnica „Pisama čitalaca“ u „Večernjim Novostima“ (3. 2. 2002), takođe patriotski voljna i spremna da razarajuće lucidno upozori na istu Strašnu Pojavu, koja u nacionalno svesne ravničarske Srpčadi rađa ni manje ni više nego „strah od nadolazećih dana“… Čija li je Bista na redu u ovom sistematskom, simbolički genocidnom zulumu nad Bistama Srpskih Pesnika? Naravski, i ova rafinirana čitateljka intelektualno elitističkih „Novosti“ spominje zloslutni Sedmi Oktobar one tužne i pretužne godine… Ko ruši narodne Vođe taj ni prema Pesnicima neće biti ništa bolji, kao da vapiju ovi proročanski glasi iz „Srpske Atine“! Da ni ovo nije usamljen Duet-Slučaj, potvrđuje i uzrujano javljanje u već notorna „Pisma čitalaca“ stanovitog lika koji je odranije poznat kao predsednik lokalne Grupe Dokonih Građana koja se u slobodno vreme, umesto šahom i klot-frketom, bavi „zaštitom ugrožene ćirilice“, i koji je u narečenom bistorušiteljskom vandalizmu vehementno detektovao organizovani udar na vaskoliko srpstvo i na – ćirilicu! Otkud na ćirilicu, za ime sveta?! Verovatno je Đurina bista bila ćiriličnim slovima opervažena, što je određenoj vrsti Unutrašnjeg Mentalnog Poretka sasvim dovoljno da izvede neumoljive zaključke, moj dragi Votsone…

Sve je ovo, dakako, čisti sumračni vodvilj: neki lokalni kreteni naprave jedne maliganske noći „larpurlartističko“ njesra u gradskom parku (kao što ga takvi već prave svugde gde im se ukaže priložnost), ni sami se valjda sutradan ne sećajući šta su ono budalesali po varoši, niti imajući pojma čiji su bronzani nos uronili u panonsko blato (a kamoli – zašto); no, ne lezi vraže: u atmosferi zasićenoj politikantsko-etnicističkim paranojama svake vrste, njihov čin postane priručno upotrebljivi Politički Simbol, idealan za makar i petparačko manipulisanje. Siroti Đura i Branko ubrzo će se ponovo naći – moraju se naći! – na svom mestu, ali opori ukus Niske Intrige ostaje, kreativno trujući atmosferu, a sve na amaterski prikrivenu radost svih onih mutanata-parazita koji se upravo u tako zatrovanoj atmosferi najbolje razvijaju, kao što se i pokazalo tokom Dvanaest Sramnih Godina u kojima su baš takvi vodili glavnu reč i držali banku po bezbrojnim budžetski dotiranim predikaonicama mržnje. Otuda nema te žalosne banalnosti i usputnog urbanog vandalizma koji im – u nedostatku, hvala Bogu, ozbiljnije „hrane“ za njihovu psihopantljičaru – neće poslužiti kao povod za novu defekaciju na stare, omiljene refren-teme.

U tom iz-pameti-izmeštenom paralelnom svetu nedužni Branko Radičević i Đura Jakšić prestaju da budu Pesnici i postaju reprezentativni, „simbolički Srbi“, „probni primerci“ Ugroženog Etnosa: ko u njihovu parkovsku bronzu ili mermer dirne, dirnuo je u sam osetljivi simbolički centar jednog Identiteta, jednog kolektivno-narcističkog Mi. Naravno, ova sociopsihodevijacija koja od komarca pravi magarca-mutanta nije ekskluzivno srpska: setimo se kako su onomad dušebrižnici Vaskolikog Mađarstva skočili na Margit Savović jer je, o užasa, ispričala vic, nanevši tako grozomornu uvredu svim Poštenim Mađarskim/Senćanskim Devojkama… Pišući onoliko o gluposti kao kosmičkoj sili, ali i o depresivnoj dubini panonskog blata, Krleža kao da je opisao i ovaj slučaj-bez-slučaja, baš kao i drugi Veliki Panonac Danilo Kiš, lamentirajući nad uvredljivom banalnošću nacionalističke naracije i imaginacije. A što se Bronzanih Pesnika tiče, ne se sekirajte: neće oni nikuda uteći, baš kao ni bivši Gazda, pa lepo je obećao!