Eto šta se desi kad čovek u nedoba ode na (ne)zasluženi odmor: propusti glavnu zabavu! A ona je sadržana u gledanju Ozarenih Lica kolega u trenutku kada im obznanjuju kako su ona Dva Nemca (v. „Malu tranzicionu basnu“, „Vreme“ br. 665) odustala od posla. Ih, šteta, a taman sam bio uvežbao da pišem baš onako herzlich recepte za kolače, kreiram krojne mustre i u sekundi nepogrešivo razdvajam klot od frketa; obaška što sam počeo pomno da pratim estradne rubrike, ne bih li se napokon edukovao glede ubuduće mi neophodnog razlikovanja Vendi od Sendi i Jelene od Jellene. Šalu na stranu, da sam znao šta će se zbiti čim se izgubim iz varoši, otišao bih ja na odmor još ranije…
Nego, nije to ono o čemu sam hteo da govorim; ili možda i jeste, ali posve zaobilazno. Pre neki dan su me kolege iz novosadskog „Dnevnika“ – moji prijatelji i saborci iz mračnih devedesetih – pozvale na tribinu čija je tema bio aktuelni Zakon o informisanju. Dotičnim kolegama nisam u stanju da odbijem ništa te sam (o)lako pristao da se pojavim tamo, ali među nama budi rečeno, šta bih ja, za ime sveta, mogao da kažem o zakonu koji uopšte nisam čitao, niti to nameravam, kaogod što nisam čitao ni onaj prethodni, „Šešeljev“?! Naime, moram vam skrušeno priznati da nikada u životu nisam pročitao ama baš ni jedan jedini zakon, čak ni Ustav: umesto toga čitam knjige, mahom lepu književnost. Uostalom, hajde, poznajete li vi ikoga relativno prisebnog ko ničim izazvan sedi i čita zakone, a da nije pravnik? Anyway, sedeći na toj tribini u društvu advokata, komunikologa, gospođe iz Ministarstva kulture & informisanja i nekoliko direktora i „glodura“ što pisanih što elektronskih medija – osoba, dakle, direktno pozvanih da kreiraju, sprovode i tumače zakone, ili pak da ih, kao „odgovorna lica“, najneposrednije trpe – sve što sam mogao da učinim bilo je da pokušam da fokus priče malo pomerim na neku drugu stranu: jeste, potrebni su nam dobri i demokratski zakoni ove vrste, ali glavni postmiloševićevski medijski problem ove zemlje nije u lošim zakonima – bili oni novi ili „nasleđeni“ – niti je njen/naš najveći problem u onim famoznim pritiscima koje zla vlast vrši na medije, već u tome što se ovde vlasnici medija i novinari dotičnih neumorno nadmeću u posvemašnjoj nepismenosti, niskosti i vaskolikom prostaštvu – što međusobno, što sa svojom vernom, srećno retardiranom publikom. I tako se čarobni krug zatvara.
Ovih su se dana pojavile još jedne dnevne novine na našem tržištu, i to je trenutno – ako se nisam zabrojao – deseti dnevni list koji izlazi u Beogradu, ne računajući ona dva sportska. Dotični je dnevnik pompezno izreklamiran, priča se da iza njega stoje neke ozbiljne pare, no već otvaranje njegovog prvog broja izgleda kao savršen antiklimaks: bajata agencijska vestica do bajate agencijske vestice – siroti Beta, Fonet i Tanjug, plus AP, Reuters & co. najčitaniji su i najproduktivniji autori svih domaćih novinolikih tiskovina! – pa onda red besmislenih socrealističkih Dopisa Iz Provincije, i onda, kao vrhunac, neizbežna Dupeglavna Duplerica posvećena tračevima sa domaće lobotomne estrade. A to što je glavna, već na naslovnoj strani najavljena „kulturnjačka tema“ premijernog broja ovog lista izdavanje sabranih dela Dimitrija Ljotića, to ovoj otužnoj sličici iz srpske praziluk-tranzicije samo dražesno pridodaje touch karakteristične lokalne bizarnosti, u kojoj se – što bi rekao besmrtni aforističar Wolf Draskowich – uredno mixing grandmothers with frogs. Dakle, tipično domaće trla žaba lan: trivijal(izova)na politika svedena na rvanje u blatu u kojem se ne raspoznaje ni ko koga ni zašto (potonje se pitanje uistinu i ne postavlja, ono je „filozofirajući“ tabu), trivijalna (anti)muzika, poneka obnažena sisa, prazno šarenilo u grčevitoj konkurentskoj borbi sa šarenom ispraznošću. Da li ja to „pljujem“ dotični list? Ne, zaista ne: o tom se listu nema šta specifično za reći, i baš u tome je ceo problem – on, dakle, već u startu pokazuje (anti)ambiciju da bude depresivno, porazno isti kao i skoro cela mu konkurencija, a to nam još jednom govori da se Namnožene Novinčine ovde štancuju posve konfekcijski, i da svaki novi produkt ponosno nasleđuje – i posle po mogućstvu razvija – najgore osobine svojih prethodnika i konkurenata. A zadata mustra tranzicionog srpskog žurnalizma je vazda ista, i zasnovana je na antropološki pesimističkoj pretpostavci da se u Srbiji ljudi dele na one koji ne čitaju ništa – i koji su prirodno retardirani – i na one koji, doduše, čitucnu ponešto, ali su takođe retardirani, socijalno valjda. Okej, o nekakvom proseku „prosvećenosti“ u ovom delu sveta uistinu nemam visoko mišljenje, ali stvari ipak ne stoje baš toliko loše, što će reći da čak i građani Srbije, ovakvi kakvi su, zaslužuju bolje (pisane) medije nego što je to ovo jato histeričnih dnevnih i još histeričnijih nedeljnih tabloida, ili u najboljem slučaju „večernjaka opšte prakse“. Doduše, „Danas“ i „Politika“ su kakvi-takvi dnevni izuzeci, ali ovom prvom isuviše primetno nedostaju pare, infrastruktura, organizacija i (naročito) kvalitetni i prepoznatljivi autori (čast izuzecima), dok drugi list – iako ima većinu nabrojanog – ne može ili, još gore, neće da se oslobodi svog beznadnog zanatskog konzervativizma i napose turobnog kulturnog parohijalizma. Što će reći da još od nestanka „Naše Borbe“ – one iz njenih najboljih dana – ovde nema uistinu kompletnog dnevnika za pismene. Ni sa nedeljnicima nije mnogo bolje, sa ne više od dva-tri Jedva Opstajuća Izuzetka, a o elektronskim medijima da se i ne govori: da nema RTV B92 i nekih (mahom radijskih) programa i programskih segmenata iz konglomerata RTS-a, ne bi bilo skoro ničega izvan Prašume po kojoj poletno orgijaju što razgalamljeni veljailići, tomagrobari & co., što raznogatane Jellene.
Strašan deo ove priče, onaj zbog kojeg je sve ovo Javna Stvar kojom se vredi baviti, u tome je što su nam mediji budženi po sistemu Od Retarda Za Retarde ne zato što „tako mora da bude“ i što ne bi bilo pameti i znanja za nešto bolje, nego zato što (mahom domaći, ona poslovična Dva Nemca tu su samo burleskni kec na desetku) akteri marširajućeg i nadirućeg prazilučkog kapitalizma misle da se samo tako može raditi (i zaraditi). Šta znaju ljudi, nije ih niko obavestio da novine nisu samo roba za one koji raspoznaju sva slova, nego i za one koji razumeju značenje pročitanih reči. Ponekad i celih rečenica, bog te!
