Mogu lako da zamislim tu scenu. Ministar ili neko na još višem položaju, sedi na zadnjem sedištu službenog automobila i jedino što ima pri sebi, a da mu pričinjava kakvo-takvo zadovoljstvo, jeste mobilni telefon ili tablet. Budući da ga mrzi da čita bilo šta, jer sve zna, preostaje mu samo da tvituje. Da vreme između dva događaja prekrati komunikacijom sa građanima, ako se već sa svima istelefonirao i onoliko ispričao sa obezbeđenjem.
Nema neposrednije mogućnosti razgovora sa nekim ko vam je nepristupačan i prava je šteta što srpski političari to slabo razumeju. Veoma mali broj ih je koristio Tviter u kampanji, o čemu je bilo reči u ovoj rubrici, a još manje ih je ostalo u takvoj vezi sa običnim svetom posle izbora.
Mada nije Tviter svakome svaki put doneo sreću. Pitajte Nenada Čanka, koji je za svoje prvo pojavljivanje u javnosti posle incidenta ispred novosadske kafane izabrao baš svoj Tviter nalog. Prvo čega treba biti svestan je da su izjave na Tviteru, pod uslovom da se u autentičnost naloga ne sumnja, jednake izjavama u novinama, uz tu razliku da tviteraš ne može da se pravda da su ga loše preneli, pa čak ni da je izjava izvađena iz konteksta. Svaki tvit, svakih 140 karaktera moraju se tretirati kao jedna celina koja funkcioniše za sebe i koja može da živi mimo onoga što smo objavili pre ili posle.
Tako je Nenad Čanak, neoprezno, svoju odbranu počeo na Tviteru, ne savetujući se ni sa kim (ako prihvata ičije savete), tu je izjavio da nema pojma o čemu se radi i sve što je radio kasnije bio je pokušaj da se ta inicijalna šteta sanira. Zato je savet svima koji se nađu u bilo kojoj vrsti problema da se ne hvataju tastature pre nego što se konsultuju sa nekim ko je u tom trenutku pribraniji. Posledice su trajne, uglavnom.
Međutim, srpsku internet zajednicu ove nedelje mnogo više je p(r)otresla najava da neka agencija nastoji da okupi „uticajne“ ljude, a to su oni koji na svojim nalozima okupljaju više od 900 lica i da ih iskoristi u marketinške svrhe. To je prvi pokušaj da se ova internet aktivnost organizovano materijalizuje. Iako taj konkretan slučaj ne obećava, jer se čini da je reč o amaterskom pokušaju, jasno je da se time trasira put da onaj ko je okupio brojnu publiku sada od toga napravi neku korist. Kada se na to doda čitava „industrija lajkovanja“, jasno je da je nastala nova grana marketinga o kojoj mi u Srbiji uglavnom ne znamo ništa. Ili znamo vrlo malo, da kažem to malo umerenije kako bih izbegao gnev uticajnih tviteraša.
Suština privlačnosti društvenih mreža je u spontanosti i direktnosti, to je ono zbog čega se sprijateljujemo ili pratimo nekoga. Onoga trenutka kada to postane predmet trgovine, za pare ili nešto drugo, najbolje će prolaziti oni koji tu spontanost dobro glume. Ostali će se suočiti sa beznačajnošću svog uticaja, što je zanimljiv paradoks.
