Ko je gledao direktan prenos konferencije za štampu iz Vlade Srbije mogao je da zaključi da su pregovori s Esmarkom definitivno propali još pre nego što je Aleksandar Vučić to i saopštio.
Prvo su se u dva, tri reda postrojili svi ministri i svako ko se od pratećeg osoblja zatekao u Nemanjinoj 11. Da su pregovori uspeli, ne bi ih bilo tu: mikrofon bi bio samo premijerov. Ovako su stajali kao neki živi zid oko njega solidarišući se u porazu.
Mada je poraz teška reč za neuspeh u poslovnim pregovorima i ta reč ne bi bila ni upotrebljena da Vučić i njegovi nisu pregrejali nade o spasonosnom rešenju s američkom kompanijom, koja je od „pobede“ na tenderu pa nadalje samo zaoštravala, rukovodeći se svojim interesom, uslove po kojima bi ušla u taj posao.
Očigledno je da broj zaposlenih i upravljanje obrtnim kapitalom nisu bili tenderski uslovi pa je to rešavano u posttenderskoj nagodbi, što je Esmarku dalo odrešene ruke, pogotovo kad su videli koliko je Vučićevo oduševljenje njihovom pobedom i kad su sagledali očaj na licima svojih sagovornika rešenih da smederevski „vruć kesten“ gurnu u njihove ruke. Počeli su da zatežu uže i ono je na kraju puklo.
To se u svetu biznisa događa svaki dan i svaki dan se smišlja neki plan B, samo što ga ne smišljaju ljudi koji jedino iskustvo u konkretnom poslu imaju iz rada u nekakvoj londonskoj gvožđari.
Dirljiva je i istovremeno za naciju uvredljiva konstatacija razočaranog Vučića da mi ne umemo da kupimo rudu i da prodamo gvožđe pa će tog mahera da tražimo negde na strani („Sertiću, konkurs do ponedeljka“) a taj menadžer će Železaru da preporodi. Taj plan B gori je od plana A, ako tu ikakvog plana ima. Još će da se ispostavi da je bio u pravu onaj Matković što je u pogonima počeo da uzgaja pečurke a mi se sprdali s njim.
Istina, ovaj neuspeh oko Železare dovodi nas u novi nesporazum s administracijom Evropske unije koja traži da se prestane s državnim intervencijama u javnim preduzećima (taj rok je istekao 1. februara), a dogovor s MMF-om, čuveno Pismo o namerama, ako ga uopšte bude, biće tako rigorozan dokument da će Srbija verovatno izgubiti svaku ekonomsku suverenost. Na spisku obaveznih akvizicija na dražbu će da ode i ono što može da radi a termini rasprodaje biće – odmah! Uz napomenu – ne pitaj za cenu!
Ostvariće se dobar deo Vučićevog ekspozea iz aprila 2014. godine kad je taksativno nabrojao da je sve propalo – od Telekoma, preko EPS-a, RTB Bora, Lutrije Srbije… – samo što je on tada verovao da će imati vremena, snage i moći da se to rasprodaje i transformiše po nekom našem kalendaru, a ne po diktatu Pisma o namerama.
Kad Vučić to shvati, videće da je neuspeh oko Železare tek kamičak u cipeli i to bi moglo da izazove radikalnu promenu vladine politike. Pošto ruska karta više nije u opticaju, ni oni ne znaju šta će sa svojom ekonomijom, moglo bi da dođe do „sirizovskog“ preokreta i da odjednom utvrdimo da nam taj ugovor s MMF-om i nije potreban, jer je ucenjivački i služi samo krupnom kapitalu kao garancija da će namirivati svoja potraživanja od Srbije.
U suprotnom, Vučić će biti u ulozi prodavca polovnih kola koji mušteriji pošteno govori: ova kola ništa ne valjaju, ali, evo, vrede pola od cene koju sam istakao. Treba mi tetki za lekove.
