Tko leti – vrijedi, tko čita – ne leti

Aerodrom, železnička stanica, autobuska stanica; prva i poslednja mesta svakog ozbiljnog grada, mesta na kojima nikada ništa nije istinski čudno – ni ko si, ni odakle si, ni koga čekaš, ni kuda si krenuo. Pa čak ni to što možda i ne znaš odgovore na neko od tih pitanja, ili ni na jedno od njih. Mesta gde su svi jezici i narečja dobrodošli; zato ih valjda volim otkad znam za sebe. Jednom sam – mogao sam imati jedanaest, dvanaest godina – satima sedeo na klupici kod perona na starom zagrebačkom Autobusnom kolodvoru i fascinirano posmatrao glomazne, čarobne mercedese, tam-ove i sanose kako odvoze neki nepoznat svet u Crikvenicu, Niš, Osijek i Bohinj, i kako ga dovoze iz Šibenika, Maribora, Sombora i Minhena. I tako sve dok me brkata narodna milicija nije oterala kući, sve ljuteći se što besposličarim i brukam roditelje.

O, da, i još nečega je bilo na tim mestima više nego bilo gde drugde, a što sam jako rano zavoleo: novina, časopisa, svega što je štampano i namenjeno čitanju, i to ne samo onog čega je ionako bilo svugde (svi ti Vjesnici, Politike, Startovi, Praktične žene…) nego i onoga što se drugde nije moglo naći jer je malo kome trebalo, bar ovde, daleko od svog najprirodnijeg okruženja: Frankfurter Rudschau ili Ibarske novosti, Izvestija ili banjalučki Glas, Magyar szo ili Rilindja…

Čemu sad ovo traganje za izgubljenim vremenom? Pa, moja madlena u ovom slučaju nije baš nešto slatka, pre će biti da kandi na trulo i ubajaćeno. Izbila je ovih dana aferica oko paranormalnog nestanka dnevne i nedeljne „političke“ štampe sa prodajnih mesta na aerodromu Beograd, i to bez ikakvog suvislog objašnjenja – čuj, kao da je moguće nečemu takvom dati suvislo objašnjenje… No, kako se u javnosti oko svega nadiglo nešto dževe, a pale su i pretnje sudskim tužbama, a što je sve zajedno možda malko previše izložilo ljubopitljivim pogledima jednu misterioznu firmu koja po svoj prilici ima neke specifične probleme i zapravo baš i ne voli da se mnogo javno podseća na njeno postojanje, stvar je izgleda legla na rudu, to jest, štampa je vraćena u svoje „prirodno stanište“ – videćemo dokle.

Nisam baš neki frequent flyer, retko kad letim više od 2-3 puta godišnje, ali i ja sam primetio izvesne zakonitosti… Do pre nekog broja godina, recimo šest-sedam, na aerodromu si, kako i jeste red još od antičkih vremena, mogao kupiti sve što i drugde, plus štošta čega po gradu nije bilo. Onda je „čudnih“ novina najednom nestalo, i aerodromska ponuda štampe svela se na ono što se može naći u nekom vrlo prosečnom beogradskom kiosku, ili čak i manje od toga. Kako sam poslovično krajnje neupućen u „poslovne“ stvari, nisam mnogo obratio pažnju da je tu došlo do izvesnih, khm, vlasničkih transfera, tj. da i štampu i doslovno sve drugo na aerodromu sada monopolski prodaje jedna firma, izvesni Dufry, navodno švajcarskog domicila. Mislim, nije da nisam viđao to ime (je l’ to neka varijacija na duty free, ili šta?), ali nisam baš povezivao dva i dva… I da li to Dufry možda ipak znači nešto, na književnom švajcarskom?

Elem, hoću da kažem da paranormalni nestanak vaskolike ozbiljne, pa i neozbiljne štampe – osim šarenih magazinčića krajnje komercijalno-apolitičnog sadržaja – nije baš pao s neba, nego je bio samo (prenagljen?) završni čin jednog dugog procesa prvo konfekcionisanja i mediokritetizacije ponude, kao prelazne faze ka… hm… ukidanju ponude.

E sad, zašto sve to i šta to uopšte znači? „Tržišni“ motiv je tu teško videti, jer sličnog presedana nema nigde u dunjaluku, a zarada je ionako zarada, svakome je mila, a prodavac novina (za razliku od njihovog proizvođača) nikada ne može biti na gubitku. Uostalom, gle, istovremeno kad je Dufry prestao da prodaje novine, naš (para)domaći avioprevoznik je prestao da distribuiše svojim putnicima dnevne novine, iako ih u tu svrhu dobija – besplatno?!

Šta nam onda ostaje kao motiv? Neka vrsta čvorovićevske političke paranoje, mahnitanje nekog revnosnika koji je bio zamislio da će se umiliti Gazdi tako što će jedan ne baš veliki, ali visoko profilisan deo populacije ostaviti bez mogućnosti da čita novine, u avionu, pred putovanje, nakon putovanja. Na jednom nivou, ovaj je zaključak sasvim konsekventan, ali na drugom – nešto se u meni odupire toj mogućnosti. Šta tačno? Mislim da je tom nečemu u meni neprihvatljivo, usled preterane strašnosti, da razmotrim mogućnost da se društveni ambijent degenerisao do tako groteskne mere. Pa, mislim, znate šta, i Ilija Čvorović i brat mu Đura hteli su samo da „blokiraju aerodrom“ – nisu baš tabirili ko tamo koje novine čita?! Ali opet, davno je Balkanski špijun napisan, moguće je da smo od tada napredovali po malo svakog dana u svakom pogledu.

Pa dobro, Pančiću, nećeš valja da tvrdiš da je, šta znam, lično Vučić Aleksandar naredio da ima da nema političkih novina na aerodromu? Ne, neću da tvrdim ništa, pa ni to. Ali hoću da primetim da se ovakva paranormalna pojava isuviše dobro uklapa u trend potmulo nasilne marginalizacije društveno kritičkih sadržaja u javnom prostoru: one koje se ne može direktno podaviti i ukinuti, treba naprosto učiniti javno nevidljivim. Mic po mic ih izgurati iza horizonta.

U međuvremenu, jbš aerodrom, odoh ja po štampu na železničku i autobusku stanicu… Ups, neće moći, ovi će uskoro da ukinu i železničku i autobusku stanicu!