Ne znam više ko je ono prvi upotrebio izraz spektakluk, ali taj je, ko god bio, zaslužio da mu se odmah dodeli izdašna nacionalna penzija i da ga se slavi kao velikana reči & misli: naime, teško da išta može bolje opisati „tranziciju“ na srpski način, taj neverovatan miks karikaturalnog glamura i nepatvorenog prostaštva, a sve to na jošte se pušećem zgarištu nedavnih kanibalskih ratova, nego što to može ta jedna jedina reč, savršena u svojoj zaokruženosti i sveobuhvatnosti.
Evo se onaj čemer od Skupštine još nije bio ni ljudski konstituisao, tek što je Vučić Borka uletela (op. cit. Predrag Coraxić) u ono zdanje, prošišavši na Majci Svih Usisivača pored ona dva zapanjena konja i ugnezdivši se na „spikersko“ mesto, a neumorni Qrir se već dosetio jadu i rešio da pokrene jednu karakteristično produhovljenu „akciju“. Elem, čitaoci te štampane stvari, inače sve sami eksperti za estetiku, biraju „Mis Skupštine“: je l’ lepša Lidija Vukićević ili Nataša Mićić? Ili je Aleksandra Jerkov – kojoj nije dosta što se baš tako zove, nego je još i profesorka književnosti… – „bolja riba“ od obeju? O tome je Qrir već razna autoritativna mišljenja publikovao, mada teško da ijedno može konkurisati onome Branka Ružića, koji je – da li iz partijske lojalnosti ili iz naprasnog osvešćenja i otpora „urođenom“ tabloidnom seksizmu – ipak dao prednost iskusnoj Borki V. Ko dugo pamti, setiće se onog starog, dobrog (anti)sovjetskog vica na temu „proverenih drugarica“, angažovanih u striptiz-baru na CCCP način. Koji je, doduše, propao. Mislim, bar. A i CCCP.
Džaba se ja tu izmotavam: ako ćemo pravo, ništa nije smešno. Spektakularizacija, estradizacija i uistinu već opustošujuća trivijalizacija vaskolike javne scene, pa i javnog diskursa, onog koji bi, načelno, trebalo da bude posvećen više nego ozbiljnim temama i problemima, toliko je poodmakla da je ama baš ništa neće zaustaviti sve dok ama baš sve ne gurne u blato, i dobro ga provaljuška po istom. U tom je smislu ovaj slučajno izabrani tabloidni primer još i relativno bezopasan, ako zanemarimo njegovu seksističku komponentu, do te mere „impregniranu“ u jedan svetonazor da je njegovi (pre)nosioci kanda nisu ni svesni.
Onaj drugi dnevni tabloid ovih je dana pressovao po B92 optuživši ovu TV stanicu da je u emisiji „Timofejev“, u izdanju posvećenom Romima i njihovim problemima, pustila niz uvredljivih i rasističkih SMS-ova na račun Roma; znate već, to su one kretenske poručice koje klize po donjem rubu ekrana, a to se čudo u TV-slengu valjda zove krol, kako li. B92 kaže, pak, da „Press“ em laže, em preteruje, tj. iskrivljava izvesne poruke, i da u etar nisu odaslati uistinu uvredljivi SMS-ovi, jerbo se o tome strogo vodi računa. Nisam gledao pomenutu emisiju i ne pada mi na pamet da „arbitriram“ u tom sporu, mada neću kriti ni da ne sumnjam u dobre namere i profesionalnu korektnost Aleksandra Timofejeva, ni da mi je ipak vrlo sumnjivo i fishy da se baš „Press“ – od svih na svetu – pojavi kao arbitar „političke korektnosti“ ili elementarne pristojnosti: da sam juče aterirao pravo sa Saturna, možda bih još i poverovao u to. Ovako…
To, međutim, nije najvažnije u ovoj priči. Bitna je sama praksa danonoćnog, orgijastičnog televizijskog esemesovanja, koja se onomad bila na kvarnjaka pojavila u gluvodobnim porno-terminima trećerazrednih palanačkih staničuljaka, da bi se polako širila ka „mejnstrimu“ zahvatajući prvo estradne klopkozamkovne brbljaonice sa Nacionalnih Frekvencija, te potom odatle lako i (l)elegantno dobacila i do talk-show termina „ozbiljnih“ stanica. Dalje odatle valjda nema kud, osim da krene da nas saleće po kućama. Hoću, dakle, da kažem: sama je ta tehnika i praksa beskonačnog udvaranja Potrošaču nešto što vas zakonito vodi u tamno srce Spektakluka, koliko god vi mislili da ćete biti predostrožni, da ćete da Držite Nivo. Nema od toga ništa, to je stihija, ala koja guta sve pred sobom: ako joj kroz rupicu u zidu proturiš vršak svog malog prsta, ona će naći načina da ti odgrize ruku do iznad lakta. S tim da to neće uraditi u jednom zalogaju nego mic po mic – kad primetiš da ti nije baš mnogo od ruke ostalo, biće već kasno.
Ovi i srodni „fenomeni“ ne razlikuju se baš mnogo od famoznog „cupkanja pred Cecom“ na Trgu, onomad, na proslavi Nove Godine S Greškom. Samo što ćemo se na to svi po defaultu zgroziti (jer je to, uostalom, odviše laka meta: zloglasna pevaljka i mafijaška udovica, pri tome angažovana za jednu unebovapijuće providnu političku manipulaciju), dok će nam mnogo toga drugog, a iz iste priče, promaći, ili ćemo čak pokušati da u tome nađemo nešto „simpatično“; ako ne to, onda ćemo se makar pozvati na neumoljive tržišne zakonitosti, što bi imalo biti univerzalno opravdanje i objašnjenje nakon kojeg se ima pobožno zaćutati. I, šta biva na kraju? Ništa: nema tu ni kraja, ni dna, svaki put se pomeraš za milimetar niže, polako toneš u muljčinu i živi pesak, sve ubeđen kako je sve u redu jer ti je glava iznad vode. Mediji se ravnaju prema (prtetpostavljenim) „kulturnim potrebama“ g. Prosečnog, čiji navodni profil detektuju po SMS-ovima i sličnim navlakama za idiote, politička klasa se ravna po medijima koji se ravnaju… znamo već kako, na kraju se i g. Prosečni ravna po onome što mu je javljeno da on, ona ili ono zapravo želi i zapravo jeste. Tako spektakluk zatvara krug i svi se valjamo po istom blatu; mnogi su već i zaroktali. Ima li izlaza odande? Znam da je moj predlog utopijski, ali: hajde da, za početak, ponovo svako radi svoj posao. Gledalac, na primer, neka gleda i ćuti! A „misice“ ostavite onom Lazanskom, mora i on nečim da se bavi u nedostatku rata. Hm, nedostatku?
