Da sam ja netko – što bi rekao počivši Davorin Popović, zvan Pimpek – i da imam para kao Bil Gejts ili kuvajtski šeici, pod hitno bih organizovao dve paralelne i komplementarne humanitarne akcije: svim građanima Srbije, osobito onim mlađim od trideset godina, platio bih da proputuju malo bar po rodnoj nam Evropi, a svim građanima evropskih (i drugih, jakako) zemalja koji su voljni da dođu u Srbiju i provedu u njoj neko vreme intenzivno kontaktirajući s domaćim stanovništvom i kuražno podnoseći čari objedanja roštiljskim mesom, mladim lukom i još mlađim kajmakom, platio bih sve troškove puta i boravka, i još džeparac pride… Ne mogu da smislim ama baš ništa što je ovoj zemlji potrebnije od masovnog – i delatnog, a ne verbalno-deklarativnog – ubrizgavanja svesti o suštinskoj (dakle: ne a la carte) pripadnosti matičnoj planeti, sa koje je Srbija ponosno odsustvovala u poslednjih deceniju i kusur. Pa dobro, gde je to Srbija bila za to vreme, ako ne na Zemlji?! Hm, bojim se da taj kosmički pojam u koji se bila ugnjezdila kao muva u… nešto, baš i nema neko prihvatljivo iliti „pristojno“ ime, barem ne sa stanovišta uobičajenog novinskog izražavanja.
Pogodili ste, ova je pusta utopijska sanjarija moj nemoćno-ljutiti odgovor na drčno-derikošku Vladinu meru kojom se stranim državljanima za skoro deset puta povišavaju pristojbe za ulazak na tlo države Srbije, baš kao da ovom zemljom vršlja toliko „strendžera“ da se od njih moramo braniti još i specijalnim taksama, zauzeše nam svaki pedalj Svete Otadžbine! Eto odakle onolike gužve po tramvajima: ala je lep ovaj svet, ovde Danac, tamo Čeh… I još sve to priča na nekim Stranim Jezicima, budibogsnama!
U stvarnosti, ovde je godinama važilo da je svaki Pričalac Engleskog Jezika na ulici ili Špijun ili Strani Dopisnik (u mnogim je glavama to ionako jedno te isto), ili pak – u boljem slučaju – neki od prononsiranih „prijatelja srpskog naroda“, sve redom anonimnih luftiguza i okretnih prigradskih kicoša koji su našli da baš odavde, za pristojan honorar iz našeg džepa, vojuju protiv mrskog Novog svetskog poretka i njegovih imperijalističkih gospodara, od kojih inače ovi naši prijatelji ne vole skoro ništa: samo marke, funte i dolare… Mada su im i dinari bili dobri, za kafanska tulumarenja; ono što preostane, poslužiće za taksi do hotela. Neki vam se put, tokom govnjivih devedesetih, činilo da lično poznajete sve beogradske strance, bar ako ne računate živopisnu iračku i kinesku koloniju, te Danijela Salvatore Šifera sa kolekcijom lokalnih supruga i naložnica! Sada više svakako nije tako, ali je recentni, Postapokaliptični Beograd, sa stanovišta dvostrane „protočnosti“ ljudi, i dalje Teška Provincija ne samo za Peštu ili Prag, nego, bojim se, i za Zagreb, Ljubljanu ili Sarajevo. Jednostavno, odavde je godinama emitovana snažna i nedvosmislena poruka Planeti: stay out of here!, i bojim se da su tu poruku svi predobro razumeli, osim baš nepopravljivih avanturista, hobista i ponekog profesionalca specifične provenijencije. Jedini način da ova zemlja nešto ozbiljno i efikasno uradi na tome da se ova slika o njoj kao o Neprijateljski Raspoloženoj Vukojebini iskoreni jeste sistematsko ulaganje u dvostranu edukaciju: Srbije o ostatku sveta, i obrnuto.
Nikada se ne sme zaboraviti da je ovde odraslo nekoliko naraštaja koji su nešto što nije Srbija (ili Crna Gora) videli eventualno preko severnogrčkih paradajz-turističkih aranžmana, tegljenja kesa po hipermarketima oko Segedina, ili iz mutne vizure kolektivnog pivsko-pilulskog bunila, kroz rešetke nekakvog navijačkog kaveza, dok su sa svojim Omiljenim Fudbalskim Klubom išli po nekakvim nemačkim, italijanskim ili slovačkim palankama da „šire istinu o srpskom narodu“ lomeći stolice na dušmanskom stadionu i paradirajući okolo u majicama „Serbian Hero – Radovan Karadžić“. Blago onima koji iskreno veruju da karikiram! Dakako, nakon što je Srbija samu sebe – tada uz gotovo plebiscitarnu podršku klinički zapatriotelog stanovništva – proterala sa planete Zemlje, i Spoljni Svet joj je uzvratio istom merom, što je nekako više ličilo na hladnokrvnu konstataciju stanja stvari nego na ozbiljan utuk; e, sada bi Srbija nazad, ali se Svet kanda malko premišlja: načelno je oduševljen, ali nešto slabo ukida vize i ostale Prepreke. To možda i nije lepo od „njih“, ali naš problem je to da je Srbija tako mala i tako sama, a da je Ostatak Sveta nekako tako veeeliki, i tako nekako sposoban za život i bez nas… Što će reći da mi nismo baš u poziciji da „žestoko uzvraćamo“ na njegove „samozaštitne“ mere, a ukoliko to ipak činimo, onda štetimo samo sebi, kao onaj poslovični pastir koji se naljutio na selo, pa promptno napravio autogenocid b(r)ezobrazne prirode.
Crnogorci, s kojima je Srbija kaobajagi u zajedničkoj državi, odavno su svim strancima koji su voljni da tamo potroše makar i jedan jedini evro rekli „bujrum!“, i ne nameravaju da im to (sumnjivo) zadovoljstvo ni u budućnosti naplaćuju. Dobro, jeste taj mentalitet malo čudan: radikalan u odbijanju i isto tako radikalan u prihvatanju; ipak, i to je mnogo bolje od ovog stavljanja besmislenih prepreka na komunikacijskom putu, od pravljenja dugoročne štete zarad sitnog i dnevnog budžetskog šićara. Jer, nema sumnje da iza Vladine mere – hvala Bogu – ne stoji nikakva autoritarna i narcistička „ideologija zatvaranja“ (sa tom pričom je završeno), ali ovoj impresivno unazađenoj zemlji definitivno nije dovoljna ova vrsta kilave, srednjostrujaške „ideološke neutralnosti“ u svim zamislivim vidovima čišćenja i otčepljivanja komunikacijskih kanala sa Planetom; pre će biti da joj je potrebno vrlo namerno i vrlo sistematsko stimulisanje svakog zamislivog „muvanja“ na njenim granicama, pa radilo se tu o ulaženju ili izlaženju.
„Istorija“ se, hvala nebesima, povukla u normalne tokove, i sve je ponovo dovoljno „banalno“ da bude makar podnošljivo i da nekakav normalan insan sve to može preživeti. Danijel S. Šifer je otišao da negde drugde Širi Istinu o nekome i nečemu (zbog čega su odahnule gazde novosadskih butika). Srbija je, dakle, marginalna i dosadnjikava zemlja sa evropskog oboda, ne preterano atraktivno parče balkanskog tla, zarozane infrastrukture i ljudi sasvim solidno Ubijenih U Pojam. Dok se za njene „ujediniteljskim“ zanosom opijene stanovnike govorilo da nisu sami, logično, nikakvo im društvo nije bilo potebno. E, sad, ako smo u međuvremenu vaistinu iz glave isterali podstanara, možda bi bio red da ne teramo od sebe nikoga ko je voljan da proveri da put u Srbiju više nije interplanetarna avantura!
