Vidimo se za Đurđevdan: Udvaranje većini
Lepo je pre neki dan rekao Boris Tadić, predsednik Srbije, da izbora neće biti još osam, devet meseci, ali njemu ni Oliver Dulić, član njegove stranke i ministar u Vladi Srbije, ne veruje, nego ide naokolo i otvara objekte za narodnu sprdnju.
Prvo je u prošli četvrtak u Babušnici, i uz sasluženje Ivice Dačića, otvorio dva otvorena bazena, dok je pljuštala kiša, a par dana potom akvapark u Sokobanji, gde je maltene pao sneg. Vode je u tim objektima bilo dok Dulić nije otišao, a onda su domaćini brže-bolje izvukli čep i otpustili vodu da se ova ne bi smrzla a investicija propala.
Dobro, ja se šalim, ali se oni ne šale. Ponašaju se u skladu s anegdotom o Draganu Milanoviću, nekadašnjem šefu Miloševićevog RTS-a, koji je jednog dana ušao u desk televizije i rekao: „Počinju izbori, nema da se izuvate dok se ne završe!“
Ozbiljni ljudi, testirani po ovom pitanju, tvrde za uši glavnog urednika „Vremena“ da će izbori biti za onaj tamo Đurđevdan, dakle 6. maja 2012. godine, jedno šest meseci pre propasti sveta po verovanju sledbenika proročanstva iz Majanskog kalendara, pa ovi što veruju da su zvezdočatci Maja bili u pravu i da nam preti apokalipsa univerzalnih razmera, kažu, kao jedna moja prijateljica mužu što je rekla: „Kretenu, plaćaš Infostan, a biće smak sveta!“
Tako se ponašaju i stranke u Srbiji (opširan tekst vidi na stranicama koje slede) i sad bi, osam meseci pre roka, da otmu šta se da oteti i zaleteli su se u izbore kao muve na onu stvar, previđajući da u Srbiji postoje i važnija posla nego što je ispitivanje narodne volje oko toga ko će biti kalif umesto kalifa.
Sticajem okolnosti čujem svakog dana svašta, a to se svodi na – ništa. Kad bi izbori rešili bilo koji problem Srbije, pristao bih i „Dveri“ da pobede. Ali podjednako ništa govore i ovi što galame i ovi što ćute. Srbija nema krizu formalne demokratije, ali je u teškoj krizi demokratskog promišljanja sopstvenog položaja i okruženja. Svet verovatno neće propasti u roku drevnog kalendara, ali Srbiji ta opasnost preti: popis pokazuje da nas je sve manje, a inventar pokazuje da smo sve siromašniji, politički bilans sveden je na pola ideje s malo šanse da je bilo ko razume.
Javni govor, i kad je zaogrnut u svetosavlje, a najviše tada, sveden je na Kusturičine „miševe“ (obnovljen opis dela društva u prošlonedeljnom intervjuu za „Večernje novosti“) i „Obrazove“ delije, kao da ne postoji ostatak pristojne Srbije koja se, pred silom, nije usrala od straha, makar ta sila dolazila sa zapada ili sa severnih tribina fudbalskih stadiona.
Nevolja sa dugim predizbornim startom nije u tome da će se trkači zadihati pre vremena, ispustiti dušu pre ciljne vrpce, za šta me je podjednako briga kao i za lanjski sneg, nego je nevolja u tome što logika izbora podrazumeva udvaranje svakoj i svakakvoj zamišljenoj većini i ciljnoj grupi, pa se tu izgubio svaki kriterijum, civilizacijski ton, a uskoro će, ako već nije, i pristojnost.
Jedni bogorade da nam nikad nije bilo gore, drugi tvrde da bi nam bez njih bilo još gore, trguje se parlamentarnom podrškom ovom ili onom zakonu… Boris Tadić, kad upozorava da su izbori počeli mnogo pre izbora, kaže da će to uplašiti investitore, kojih inače i nema, a ništa nam ne kaže o tome da će to pasivizirati inače apatičnu Srbiju sklonu da veruje, kao onomad kad smo rušili Miloševića, da će se promenom vlasti nešto važno promeniti u našim životima.
Može li ozbiljan čitalac „Vremena“ da zamisli koliko bi nam bilo bolje da umesto Mirka Cvetkovića vladom upravlja Tomislav Nikolić, ili neko sasvim treći?
Kandidati za kandidata: Porodično Kosovo
Pre neki dan smo se probudili kao kandidati za kandidata, protrljali oči, pogledali u ogledalu i shvatili da smo isti kao što smo bili pre nego što smo postali kandidati za kandidata. Neki će se razočarati i poželeće da prespavaju sve dane do decembra kada bismo mogli postati kandidat za članstvo u Evropskoj uniji.
Ovu poslednju deonicu najteže je pretrčati… biće to trka s preponama napravljenim od balvana.
Naše vlasti me podsećaju na moje najmlađe dete. Kad joj kažem da spremi sobu, ona kaže. „Evo, sad ću!“ Kad je podsetim na zahtev i njeno obećanje, ona kaže: „Samo da završim…“, kad se već iznerviram, a za njeno dobro, kaže: „Što si dosadan, već si rekao“, kad pobesnim, ona me pita: „Da li mogu sutra!“ Njena soba je nešto kao naše porodično Kosovo.
Nedelja štednje: Tuđe hoćemo, svoje ne damo
Guverner Dejan Šoškić će pokušati džentlmenski da se dogovori s bankama da građanima ne daju visoke kamate tokom predstojeće Nedelje štednje, jer će, ako se dogovore, krediti privredi biti jeftiniji.
Istovremeno odbija da snizi iznos obaveznih bankarskih depozita, mada zna da bi zbog toga krediti bili još jeftiniji. Uz malu modifikaciju sad parola glasi: Tuđe hoćemo, svoje ne damo!
I ja, da sam na njegovom mestu, plašio bih se alavih banaka, tobož domaćih, koje bi preko privlačnih kamata privukle narodne pare, a onda ih, kanalima koje je teško kontrolisati, vratile svojoj kući. Oko 25 odsto „šera“, udela, u bankama u Srbiji imaju zemlje iz evrozone koje su na ivici bankrota i s obzirom na udeo makar i minimalno smanjenje njihove „izloženosti“ ugrozilo bi finansijski sistem Srbije.
Bolje bi bilo da je narodu pošteno rekao da ne naseda, kao što je onomad narod bio obavešten da je kredit fiksiran u „švajcarcima“ sumnjiv po dobrobit njihovih uloga. Ali, to ni tada nije pomoglo, pa što bi sada. Dakle, ja da vam kažem: Ako vam neko nudi mnogo, čuvajte se još više.
To podjednako važi za banke i za izborna obećanja.
