Marsovci i Srbi: Valjda i mi znamo nešto
Ruža Ćirković, novinarka ponekad više ljuta na ceo svet nego što to svet zaslužuje, duboko poštovanje, setila se, krajem nedelje, da citira Leha Valensu koji je, nekom zgodom, rekao da Poljaci veruju u dva rešenja sopstvenih problema. Jedno je realistično, a drugo fantastično. Realistično je da dođu Marsovci i reše poljski problem, a drugo, fantastično, jeste da se Poljaci promene i sami reše sopstvene probleme.
Ne bih se ni ja pozivao na to da nam nije došla nova, stara delegacija MMF-a koju, inače, ozbiljne države doživljavaju kao svetskog monetarnog policajca, ali je u nas dočekana kao da su Valensini Marsovci. Propisuju nam lek koji malo ko u svetu hoće da guta, jer izaziva osip, temperaturu, pa u težim oblicima bolesti i – povraćanje.
Naša ljubav prema njima, opterećenim skandalima i lošim procenama zdravstvenog stanja nacija i njihovih ekonomija, postaje zavisnička. Po sistemu daj šta daš gutamo lekove od kojih nam nije ništa bolje ali, se, rekao bi prosečan srpski političar, barem ne umire, a to je njima, našim političarima, vrhunski princip svake politike.
Došla je, ove nedelje, delegacija MMF-a na novu turu pregovora. Ponovo ne tražimo pare nego tražimo da potvrde da smo dobri, kako se strani kapital ne bi uplašio od nas. Mi, izgleda, nemamo drugog garanta za bonitet državnih poslova. Ne bismo bili prva zemlja koju je MMF upropastio. Ko kaže da je ono što je za njih dobro dobro i za nas.
Odnosno, što mi sami ne bi uradili ono što piše u svakom udžbeniku ekonomije i zašto u MMF-u tražimo alibi za ono što je već i deci jasno. Strani investitori imaju sijaset primedbi na srpske uslove poslovanja i s prezrivim osmehom čitaju lekcije koje razmenjuju delegati MMF-a i Krkobabić (stariji) i nimalo ih, kao što vidimo, ne zanimaju uslovi makroekonomskog poslovanja, inače statistički prilagođeni i nategnuti, nego ih zanima nešto sasvim drugo.
Zanima ih efikasnost oplodnje kapitala, zakonska regulativa koja nije selektivna, vlasnička prava, ali da budu garantovana, poreska politika koja je pravedna ali i podsticajna, brzina dobijanja dozvola za gradnju i drugih papira… Zanima ih isto ono što taj kapital dobija u zemljama koje se ne sreću svaka tri meseca sa činovnicima MMF-a koji o nama, i kad se dobro spreme, znaju podjednako koliko i o Burkini Faso.
Ja lično mislim da ih premijer Mirko Cvetković i ekipa „prevode žedne preko vode“ svaki put, jer i oni su majstori za „eksel“, program koji pregledno razvrstava podatke koje ukucate u „ekselu“, pluseve i minuse u državnom bilansu. A naši su majstori za taj „eksel“ pa kad lažu nas što živimo sve bednije, što ne bi lagali njih koji žive vrlo dobro.
Dobro, ne bih ja proterao taj MMF ali bih učino nešto da ne zavisimo samo od Marsovaca, ali ko mene pita kad nisam član nijedne stranke osim one neimenovane koja se sekira zbog gluposti a koju još niko nije formirao pa da se i ja negde učlanim.
Čik pogodi: Emocije i argumentacija
Obrazac javnog govora u Srbiji je žalosno jednostavan: polazna tačka u razmišljanju je usvojena ideja čiji se smisao ne dovodi u pitanje. Evo, recimo, uloga MMF-a. Čak i Evropske unije. Ustav i preambula. Kosovo je Srbija. Amerika je svetska sila, broj jedan. Ne, Rusija je jača… Svi naši tajkuni su lopovi. Partijska knjižica donosi radno mesto… Bolje je imati kilo silikona nego gram mozga.
Ali čim se pojavi drugačije mišljenje to u nas izaziva emotivnu reakciju, a ne promišljanje i argumentaciju, zatim dolazi etiketiranje kao izgovor za vređanje i podsmeh.
Ima li ovde, uopšte, dijaloga i da li bilo ko sluša bilo koga?
Na primer, Mlađan Dinkić svako malo diže galamu protiv „partokratije“ u čijem instaliranju je udarnički učestvovao. Najnoviji trik je zahtev za ukidanje upravnih odbora u javnim preduzećima, dok bi u funkciji ostali nadzorni odbori, radi državne kontrole poslovanja. Vlada, o tome sam već pisao, dosta nesuvislo pušta glasove o tome da bi Upravni odbori trebali da ostanu ali da članovi imenovani od vlade ne bi bili plaćeni!
Problem s ovim partokratskim telima nikada nije bio u visini naknade za rad. Glavni problem je bio u nestručnosti i koruptivnosti, nameštanju posla svojima, i po babu i po stričevima, pa bi se ta delatnost još više razvila kad bi tu bili na volonterskoj bazi. Nema u svetu ozbiljnog preduzeća bez upravnog i nadzornog odbora, zna to i Dinkić, a pravi rad podrazumeva i novčanu nadoknadu, što zna i vlada. Nego se oni takmiče u popularnosti i jednostavnosti, neupitanosti, temama van sumnje, obraćaju se narodnom verovanju da lopovi pljačkaju državu. Udvaraju se opštem obrascu srpskog javnog govora.
Metohija i Ada: Dve priče o mostovima
Žitelji sela Prilužje u opštini Vučitrn najavili su krajem prošle nedelje da će blokirati put koji vodi ka susednom selu Glavotina, protiveći se nameri da preko reke Sitnice bude izgrađen most koji će albanska sela povezati sa magistralnim pravcem Priština–Mitrovica.
Reč je o obnavljanju mosta koji je nekad postojao što celoj priči daje dodatnu dramaturgiju. Vest se pojavila kad je hiljade ljudi slavilo novo spajanje dve obale Save, ali to je bilo u Beogradu.
Onih tri hiljade Srba iz Prilužja neće most, neće da se spoje s drugom obalom Sitnice, s drugim ljudima – Albancima u ovom slučaju.
Tvrdi se, neosnovano u srpskom slučaju, slučaju proisteklom na Kosovu iz suza i krvi žrtava, da mostovi povezuju ljude. Ko je, bre, Andrić, taj je bio nobelovska zamlata. Najavljena blokada je odraz srpskog očaja. Bio sam u tom delu Metohije i znam da su strahovi decenijski, stariji od Ramuša Haradinaja ili Hašima Tačija.
Nije li i Angelina Merkel sumnjičava prema projektu multikulturalnosti u Nemačkoj? U Prilužju sam pre trideset godina upoznao divne ljude. Ni tada nisu verovali da ih razumem. Ali, most je postojao.
