Godinu koja je za nama prvenstveno je obeležila ekonomska kriza. Vlada je donela nepopularne mere štednje, smanjenja ili zamrzavanja plata i penzija, uz postepen rast životnih troškova. Istini za volju, iz međunarodnih organizacija stižu priznanja za preduzete reforme i normalizaciju odnosa sa Kosovom. Mnogo tiše, prigovara se zbog pritiska na medije i slobodu javne reči.
Mediji su se našli u nezavidnom položaju koji karakterišu gotovo nespojivi zahtevi. Od komercijalnih medija se traži da igraju tržišnu utakmicu i ostvaruju profit u sve siromašnijem poslovnom okruženju. Pravila igre su veoma rastegljiva, ali se uglavnom prilagođavaju medijima koje vlast smatra prijateljski nastrojenim. Kritičnost se plaća manjim brojem reklama, u vrzinom kolu oglašivača, agencija, merenja rejtinga, budžeta za oglašavanje iz javnih preduzeća i drugih institucija javnog sektora. Na samom kraju godine, u izveštaju o finansiranju medija Miroslave Milenović, pokazalo se da su ogromne pare potrošene, da ne kažem ispumpane, upravo preko marketinških budžeta. U periodu od tri godine (2011–2014) stiglo se do cifre od 840 miliona evra. Uprkos novčanim kaznama, Telekom i Srbijagas nisu predali svoje izveštaje o marketinškim budžetima koje je od njih tražio poverenik Šabić. Gde ima, tu i preliva.
RTS se takođe našao u bestežinskom stanju – bez stabilnog i izvesnog načina finansiranja. Bila je ovo godina bez pretplate, koju će od januara 2016. smeniti svojevrsna mesečna Taksa za RTS u iznosu od 150 dinara. Ove godine, izabrano je konačno novo rukovodstvo javnog servisa na čelu sa Draganom Bujoševićem. Nije čudno što je ceo dosadašnji mandat novi direktor morao da posveti finansijskom menadžmentu. To ga je dovelo u konflikt sa ministrom Tasovcem, ali i u svojevrsno cenkanje i licitiranje sa Vučićem. Taksa je sa predloženih 500 svedena na 150 dinara, da bi se sačuvao socijalni mir među gledaocima/biračima.
Ozbiljnost situacije shvatili su na RTS-u kada je postalo jasno da se mač privatizacije konačno spustio na medije. Širom Srbije, rasprodati su lokalni mediji, a slika novih medijskih barona veoma je živopisna. Kao što se i očekivalo, kojekakvi burazeri su pokupovali medije, ponekad i na angro, dok se iza gotovo svake kupovine mogla videti neka senka političkih stranaka na vlasti. Pred naredne izbore postalo je veoma važno da kontrolišete medije- na lokalu, a na primeru Zaječara, ili Kruševca, pokazalo se da je veoma zgodno posedovati neku televiziju ili radio, da onda imate gde sebi ili familiji da uplatite pare iz opštinskih budžeta.
U Beogradu je prvo pridavljen Tanjug, koji u nekakvom fantomskom obliku još uvek funkcioniše. Posle toga prodat je Studio B i postao privatni gradski medijski servis, koji se velikodušno plaća iz budžeta Beograda. Mnogo je važnije i tužnije što je ovim potezom ukinut duh nezavisnosti i urbane avangarde čiji je predstavnik bila ova stanica. No, vremena se menjaju, pa i mediji sa njima.
Kada smo kod promena duha, ovo je godina promene imena Radija B92, konačno formatiranog u Play radio, sexy imidža, neprekidne muzike i tanga formata vesti od 30 sekundi. Šou se nastavlja, jedan medij na umoru je sahranjen i novi stanari su preuredili gajbu, počev od pločice na vratima. Što se mene tiče, pošteno.
Najveća televizijska tema, bila je ujedno i najveća humanitarna katastrofa u ovom delu sveta. Kroz Srbiju je propešačilo gotovo 600.000 ljudi bežeći od ratova u Siriji, Libiji, Iraku ili Avganistanu. Mediji su, mora se priznati, profesionalno obavili svoj posao, naročito B92 i RTS, koji je čak svoj Treći dnevnik emitovao uživo sa prelaza Horgoš, ispred kordona mađarskih specijalaca i kroz dim suzavca koji je tokom uključenja gutala i dopisnica B92 Sanja Ignjatović Eker, ili batine koje je dobila novinarka RTS Jovana Đurović. Po prirodi stvari, najviše posla imala su dopisništva iz Subotice i sa juga Srbije. Zahvaljujući medijima, nije bilo ksenofobije, niti čestih slučajeva zloupotrebe nesreće ovih ljudi. Odnos prema ovoj krizi, možda je najsvetliji primer ponašanja Vlasti, ali i medija. Ponovo nas je, kao u slučaju poplava pre neku godinu, nesreća zbližila.
Sirotinja je bila i zaštitni znak takozvanih „zabavnih programa“. Najveći proboj u tom polju napravila je televizija Happy sa konceptom sirotinjskog Pinka. Njen guru Milomir Marić shvatio je da u siromašnoj zemlji imate obilje estradnih celuloidnih zvezdica i VIP besposličara koje možete upotrebiti u rijaliti programima. Gotovo bez prekida na ovoj televiziji ste mogli gledati „Parove“, zatim u dvorištu iste televizije zemunske „Maldive“, pa opet „Parove“. Selite takmičare, dajete bonuse za golotinju i seks, a kasnije ih koristite kao scenografiju za šou-programe, čak i sa Šešeljem, koji je u svojoj medijskoj turneji nakon Happyja, obišao i farmere na Pinku. Medijski fenomen ove godine je upravo snižavanje profesionalnih i moralnih standarda u takmičenju tri rijaliti programa na tri komercijalne televizije sa nacionalnom frekvencijom. Teško je bilo odrediti da li je ekipa vulgarnija u „Velikom bratu“, na „Farmi“ ili u „Parovima“.
Poneki od takmičara su mesecima zatvoreni u ovim programima, pa su psihijatri mogli da primate ozbiljne posledice izolacije.
Pitanje Kristijanove robije, koje bi onemogućilo učestvovanje u „Farmi“, postalo je bitno za kadriranje novoizabranih državnih tužilaca. Pokazalo se takođe da se ni nadležno regulatorno telo REM, ali ni Ministarstvo kulture nisu baš rado upuštali u konflikt sa televizijama, pa su izricane opomene u vidu packi. Najteža kazna bila je jednodnevna zabrana emitovanja „Parova“, što se nije osetilo u nastavku serijala. Rijaliti se pokazao kao odličan način zarade u sirotinjskoj produkciji, sa pažnje gladnim akterima i publikom željnom fajta. U istraživanjima gledanosti sklopljen je i fotorobot prosečnog gledaoca rijaliti programa – to je gospođa, u zlatnim godinama 60+ iz centralne Srbije. Iz prakse je poznato da ako baba gleda „Farmu“ ili „Parove“, gledaće hteo – ne hteo i deda. Zlobnici bi rekli da se ovaj profil poklapa sa profilom glasača dve stranke koje čine vladajuću koaliciju u Srbiji. Komentar na program dala je opet jedna baka, a citat je završio na grafitu – „Sve sam haos i gola dupeta!“
Strategiju „rijaliti šoka“ u informativnom programu protekle godine je na Televiziji Pink neprekidno koristio urednik „Informera“, poznat kao Vučićević – Teška reč. On je sa familijom Rodić iz „Kurira“ ušao u Prvi Srpski Rat Tabloida.
U ovoj borbi kakicom su se mazali svakodnevno, ali je Pink televizija uvela nedeljom otvoreni studio i vanredni program u kojem je najavljivan Državni udar. Braneći premijera Vučića, urednik „Informera“ je iz nedelje u nedelju otkrivao sve komplikovanije zavere u kojima su po pravilu učestvovali Rodići, bivša vlast (čitaj Tadić), tajkuni i ambasadori (uglavnom Amerikanci).
U ratu tabloidima barata se uvek poluistinama jer se prećutkuje činjenica da je to društvo sa istog kafanskog stola koje se u jednom trenutku podelilo. Ipak u raspravama su spadale gaće, pa smo mogli da upoznamo mehanizme medijskih manipulacija i upotrebe tabloida u političke svrhe. Ko u ovom ratu pobeđuje, zaista ne mogu da kažem, ali sam siguran da smo kao publika garant najebali.
Novinarska profesija i gledaoci su tu kolateralna šteta.
Sam kraj godine ostaće upamćen po bizarnom incidentu koji je ministra Gašića koštao funkcije. On je dajući izjavu novinarima u Trsteniku džiberski prokomentarisao klečanje dopisnice TV B92. Premijer je najavio njegovu smenu, obećavši da će se to zaista desiti čim mu pronađe zamenu, cenim jedan dan od Nove godine. Ma kako simboličan bio ovaj gest, ma kakve teorije zavere smišljali partijski botovi u pomenutom „Informeru“ ili na društvenim mrežama, ipak će se ubuduće neke batice na vlasti ujesti za jezik kada se budu obraćali novinarkama. To ih neće sprečiti da zaposle starlete u svojim ministarstvima ili drugim javnim institucijama, jer posao tako postaje veoma nalik na rijaliti program – sećate se: haos i gola dupeta.
Prethodnu godinu, dakle, nećemo pamtiti po zanimljivom TV programu, već po kompletnom kolapsu standarda u medijima i novinarstvu. Da li će 2016. doneti izvesnu katarzu, ali i uspostavljanje profesionalnih standarda, videćemo. Jezikom pregovarača – otvorićemo valjda i to poglavlje.
