Još u petak ujutro, neposredno po obznani vesti da bi Tomislav Nikolić hteo da mu Aleksandar Vučić „vrati njegove krpice“ – stranku i srpsku vladu – inače bi mogao da se kandiduje za reizbor, napisao sam u komentaru za sajt „Vremena“:
„Svima koji se bave ovom temom, a svi se bave, savetovao bih da budu oprezni, da ne uzimaju stvari zdravo za gotovo. Trgovina, odnosno cenkanje još traje.
Znam ljude i ništa me ne bi iznenadilo.“
Tako se i dogodilo. Ama nije prošlo ni puna tri dana a neko je pazario konja na srpskom vašarištu i pritom mu nije gledao u zube. Cena je, dakle, nepoznata a isplata će biti posle izbora.
U izbornoj čaši vode digla se predizborna bura i ishod nije neočekivan. Nikolić je povukao ideju o samokandidovanju.
Toma Nikolić se, inače, tokom pet godina predsedničkog mandata ponašao isključivo kao predsednik onih građana koji su glasali za Vučića, odnosno Srpsku naprednu stranku, i on nije imao drugo glasačko telo nego da otcepi nešto od Vučića.
Koliko je to procenata ne zna ni Nikolić, pa se verovatno priklonio bilo kojoj ponudi Aleksandra Vučića, posebno kada je video da se oko njega gradi zid.
Dirljivo je, naime, koliko se Toma osetio „omalovažavanim“ i, posebno, zgađenim i začuđenim medijskim napadima na njegov lik i delo, a neka se neko seti kada je predsednik Srbije ustao u zaštitu bilo koga ko je tokom pet godina njegovog mandata prolazio kroz istu vrstu „toplog zeca“.
Nego se setio sada kada su na njemu počele obdukcione vežbe priučenih analitičara i nepriučenih urednika kojima je lakše obesiti nekog nego popiti čašu vode u televizijskom studiju.
Tomislav Nikolić je vodio oportunističku politiku nezameranja „potomku svog pretka“ i nije zabeleženo da je podržao bilo koju bolju ideju „svih građana Srbije“, niti ih zaštitio od napada režimske propagande.
U tom smislu on bi bio, da je bio, očajan kandidat za novi mandat na Andrićevom vencu, jer za njega bi glasao samo neko ko bi da napakosti Vučiću, neki sluđeni radikal preobučen u naprednjaka, i, kako stvari stoje, tek deo porodice.
S takvima je lako trgovati i ponuda od Vučića je verovatno skromna, a ako nije, onda je neiskrena, pa nije nemoguće da posle izbora slušamo nove kuknjave jednog od partnera u trgovini, samo što tek tada Nikolića neće imati ko da čuje.
Jedini Vučićev razlog da izdaje zajedničko saopštenje s Nikolićem, napisano u najboljoj tradiciji „okruglo pa na ćoše“, jeste opsesivna Vučićeva potreba za potvrdom moći u šta spada i pregrejana opsesija pobedom u „prvom krugu“.
Vučiću se, inače, smeši šansa da vodi državu a da mu niko ne „zvoca“ i u toj ambiciji lako je istresao kamičak iz cipele – odnosno Nikolićevu neracionalnu želju da i dalje bude hadžija.
Da je Nikolić na vreme krenuo javno da pretresa Vučićevu politiku, još bi i imao neke šanse, odnosno da mu je „zvocao“ dok je mogao i bio zaštićen mandatom, stekao bi neku vrstu legitimacije izdate od „svih građana“ i izbegao bi, ako se zbilja kandiduje, da bude među poslednjima na listi po broju osvojenih glasova.
Krijući se, kukavički, iza uskih ustavnih ovlašćenja, on je u moralnom i kulturološkom smislu povlađivao Vučiću i njegovom načinu vladavine, a Nikolićevo iznenadno samokandidovanje bilo je u funkciji hitnog zahteva za uplatu u neki ozbiljan penzioni fond.
Verovatno će samo to i dobiti. Penziju, a može i neki orden. Broj onih koje Vučić ubeđuje da će konj stići do cilja a da mu „ni rep nije pokisao“ svaki dan je sve veći.
