Je li pleonazam, je li tautologija reći da u svetskom prvenstvu ima nešto mondijalističko? To neka vide stučnjaci, ja držim da je juna 2006. svetskoj geografiji zadat takav udarac da nam mučenica neće više nikad stati na zdravu nogu: mladić bosanskog porekla igra za Juventus, dobro, BiH kozjom stazicom (kod Neuma; krasno ime) izlazi na more, trbuhom za kruhom mladi čovek prešao je na manje razuđenu obalu Jadrana, e, taj radnik na privremenom radu u Italiji švedski je reprezentativac, da sam juče umro, ne bih ni znao! Možda je izbeglica, možda je dete stranih tj. naših radnika, ili sin iz mešovitog braka, posvojče iz vazda kriznog područja, bilo kako bilo, ima švedski pasoš i samim time dres, pa šta, meni ni iz džepa ni u džep, ali kako je mladom Šveđaninu koji je na korak od reprezentacije (koju po inerciji još zovu nacionalna selekcija!) a čiji su preci izgradili tu naprednu zemlju, kako je njemu kad vidi da nema za njega mesta u državnom timu zato što crnomanjasti stranac, koji čak i ne živi u Švedskoj nego živi, legalno i javno, u potpuno drugom klimatskom pojasu, zauzima njegovo prirodno mesto! Jeste ovaj naš verovatno bolji igrač nego taj zovimo ga granični Šveđanin, ali čemu onda služi reprezentacija?
Ranije su za Mančester igrali Englezi, za reprezentaciju isto Englezi, imali su engleska prezimena i izgledali kao Englezi, na golu Benks, strog kao batler oko koga se vrti istraga povodom ubistva, centarhalf Džeki Čarlton, dugovrat, pritkast, za Brazil igrali su Brazilci… Kao jedan od stotinak redovnih gledalaca zadružnog televizora pratio sam Kup evropskih šampiona i upoređivao ne samo timove nego i čitave nacije, pa bi i sam komentator šarao, rekao bi „prvak Španije“ a ne svaki put Atletiko iz Madrida, pa bi za igrače Seltika govorio „Škoti“… Onda se zahvaljujući upravo nepristojnom razvoju kapitalizma sve izbrkalo, igrači su napuštali vekovna ognjišta i radosno zasnivali nova, često baš u zemljama koje su pripadale silama osovine (Piksi je Japanu halalio Perl Harbur, Šekularac je igrao u Nemačkoj). U tadašnjim akademskim raspravama na stepenicama Doma kulture držao sam stranu nadarenim, kuražnim i uspešnim pojedincima: ako neko može da igra u većem klubu i za veće pare, a to može samo u inostranstvu, niko ne može to da mu zabrani! Većini nije bilo po volji što naša država preko SOFKE toliko ulaže u sport da bi onda tuđin ubrao kajmak samo zato što naše zvezde može bolje da plati, ali smo svi znali da će se svi naši okupiti u reprezentaciji Jugoslavije, sad se ne zna ni ko pije ni ko plaća, igrači iz bivših francuskih kolonija imaju francusko državljanstvo, igraju u Španiji ili u Engleskoj, pa kao trikolori igraju protiv svoje rođene afričke zemlje, još neoporavljene od kolonijalizma, gde ih gledaju još držeć deda-stric i netom penzionisani nastavnik fizičkog! Pa šta je onda reprezentacija, koga igrači predstavljaju? U Ligi šampiona onoga ko im daje platu, u reprezentaciji onu državu koja im je dala pasoš, e, zato je gvozdena zavesa keva!
Kapitalizmu ne može niko ništa (sve i da nas je više koji ga ne mirišemo): nema tog poroka, nema tog zadovoljstva kao god i nedaće koji on neće okrenuti na svoju vodenicu, svetsko prvenstvo je pre svega sajam kapitala, trafikinga koji je javan i dobrovoljan, u kome se zakupljeni organizmi raduju kao i njihovi zakupci, zaista, gde je tu uopšte izrabljivanje, gde je ta eksploatacija čoveka po čoveku? Ako profitiraju klubovlasnici, menadžeri, mediji, reklamne agencije, proizvođači sportske opreme, suvenira, ako trljaju ruke treneri, sportski radnici (koji su jedini odvratniji od vlasnika klubova), ako je na dobitku zemlja-domaćin svetskog prvenstva, njeni gostioničari, ako se veseli Abramovič, kolekcionar čijih je čak sedamnaest eksponata u Nemačkoj a koji će svi biti vraćeni na stalnu postavku zvanu Čelzi, ako će zaraditi avio-kompanije, taksisti, konzulati članica Evropske unije koji prodaju vize u Beogradu, ako su radosni oni koji za par stotina evra kupe karte i provedu nekoliko sati na stadionu… – ko može takvom planetarnom karnevalu išta da zameri?
Kako ko, pa mi! Ja! Da su petkovićevci pokosili Holandiju, kako je u sportskom dodatku „Glasa“ bilo predskazano („Plavi kose redom“), ne bi taj globalizam toliko bo oči, ovako mi ispadosmo još moderniji nego ostali: plava četa je „svoju“ državu nadživela i ne zna se ko bi našu ekspediciju u slučaju da osvoji prvo mesto primio, Svetozar Marović u Bijelom Polju, Koštunica u Ružici ili Milo u Biljardu? Ništa ni sa čim nema veze, i kad već pomišljam bih li u duelu Hrvata sa Brazilom navijao za momčad na čijoj sam se teritoriji sunčao i svakog leta zaradio koricu hleba a iz koje je poreklom i naš selektor, potonji u pitomome Bilerbeku (koji dosledno zove Bileberk: omaž soldatima Vuka Isakoviča koji feldmaršallajtnantu baronu Berenklau uporno kliču Rebenklau) izjavi da bi „umro za Srbiju“, iako je u Nemačku poslat kao službenik SCG, i trebalo bi makar srazmerno teritoriji Crne Gore ili broju njenih žitelja da i za nju malko premine.
