Vuk Jeremić, „predsednik celog sveta“, kako se s njim sprdaju oni koji misle da je mali preko noći postao veliki, ušao je u oluju visoke srpske politike. Neće on da odbrani ni međunarodnu pravdu niti bilo koji od principa uređenog sveta, koji već odavno ne postoje, ali ima veliku šansu da se za jedno deset meseci vrati u Beograd i da pita: „Šta ste vi radili kad je gorelo?“
Njegova ideja da baš 10. aprila, na dan osnivanja fašističke hrvatske državotvornosti, otvori raspravu o Haškom tribunalu spada u vrhunce srpske političke misli. Tamo će verovatno da propadne, ali ima ozbiljne šanse da ovde pobedi, osnivajući sasvim novu stranku pod kodnim nazivom SSVJ, Srpska stranka Vuk Jeremić.
Ovi što su sada na vlasti inače se uvijaju kao crvi. Oslobađajuću presudu Gotovini i Markaču doživljavaju kao uvredu i poniženje, ali tragaju za rečima kojima bi branili sopstvenu nemoć. Jeremić je iz rukava izvukao čarobni štapić i narod ga već doživljava kao Harija Potera, spremnog da pobedi „sile mraka.“
Jeremić je zakazao „suđenje Haškom sudu“ i ispostavlja se u očima srpske najšire javnosti da je on pravi čovek na pravom mestu, bez obzira koliko nas to košta. Tako je, brate Srbine, povikaše Srbi i tome nemam šta da dodam, osim činjenice da su neki s manje inicijative dogurali dalje od Jeremića.
Od samog osnivanja sud u Hagu, inače, imao je, pored uloge presuditelja (vidi tabelu na strani…..) još dva proklamovana cilja: sprečavanje budućih zločina i trebalo je da doprinese pomirenju među narodima zapadnog Balkana.
To o sprečavanju zločina okačite mačku o rep. Neki od objektivno najvećih ratnih zločina – masakr u Srebrenici, progon Srba iz Hrvatske u akciji „Oluja“ i zločini na Kosovu – dogodili su se znatno pošto je sud osnovan i počeo da radi u punom kapacitetu.
A ono o pomirenju takođe se može okačiti o isti rep, posebno nakon oslobađajuće presude hrvatskim generalima preglasavanjem u sudskom žalbenom veću (3:2). Euforično oduševljenje u lijepoj njihovoj i euforični bes i razočarenje u Srbiji odložiće proces pomirenja dokle god bude trajalo sećanje na izbegličke kolone, a trajaće dok je pamćenja.
Prema Galupovom istraživanju sprovedenom 2009. godine, oko 83 odsto Albanaca s Kosova i Metohije, 51 odsto Hrvata i skoro svaki drugi bosanski musliman još su videli Srbe kao neprijatelje. Osećanja su bila gotovo potpuno recipročna među anketiranim Srbima.
I što je još značajnije, znatan broj ljudi u regionu veruje da će za svog života doživeti još jedan rat!
Naravno, za ovakvo stanje stvari ne može se kriviti samo Haški tribunal. Bilo bi to pojednostavljenje koje bi još više zamutilo sliku, ali nakon šokantnog preglasavanja oko karaktera operacije „Oluja“ i uloge generala Gotovine i Markača u toj operaciji, više je nego jasno da sud međunarodne zajednice neće doprineti pomirenju kao što nije doprineo ni sprečavanju sukoba.
Oslobađajuća presuda dramatično će se odraziti na unutrašnju, političku situaciju u Srbiji, sklonu inače da zarati sa celim svetom. Ultranacionalisti, nezadovoljni sitnim čarkama tipa „ubij pedera“, ili obračunavanjem sa nekim imaginarnim silama, dobili su opet dostojnog protivnika. I već su digli glavu.
Vuk Jeremić, svojom inicijativom oko rasprave u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija oko svrhe i učinka Haškog suda, baš na onaj dan, pokazao se kao opasan političar koji verovatno neće da promeni svet, ali kao čovek koji ima ozbiljne ambicije da menja Srbiju, kad se jednog dana vrati.
