Kažu da je omiljena Staljinova misao bila: ljubav je prolazna, strah je večan. Negde sam čitao kako je jednom prekinuo izlaganje Bele Kuna dok je ovaj govorio o ljubavi mađarskih komunista prema velikom vođi. Staljin je odmahnuo rukom i rekao: „Baš me briga da li me Mađari vole; plaše li se oni mene?“ Nedavno sam pitao jednu staru Sremicu za koga će glasati? „Za komuniste“. rekla je. „Zašto?“ upitao sam. „Iz straha“, rekla je. Posle mi je ispričala istoriju stradanja svoje porodice „pod komunistima“. Upotrebom tog značenja pod komunistima naša je Sremica izrekla i svoj sud o karakteru te vladavine. To je isto što i pod okupacijom. Nasilna sredstva vladanja proizvode strah i stavljaju čoveka u ponižavajući položaj, a one koji ponižavaju Talmud osuđuje kao ubojice.
Ako postoji strah od komunista, postoji i komunistički strah od demokratije. Ta dva poretka se isključuju i ne podnose. Komunizam živi od hvalospeva samom sebi i gori od želje da uništi sve što mu nije po volji. Taj režim rađa diktatore koji su uvek u pravu, a tu je onda i opravdanje za zločinstva. Kolakovski kaže da „nije bilo dovoljno da svako vidi da je Staljinova žrtva zakonski obešena ili streljana — već je isto tako bilo značajno da se takva odluka prihvati kao ispravna“. Oko tih šefova sve živi u strahu, a oni sami „bolesni su od straha“. Strah i vlast su u neraskidivom srodstvu. Možda su u pravu oni koji tvrde da strah ponekad pokreće istoriju. Sioran veli da je istorija nadahnuta samo kad govori o užasu.
Dijalektikom straha može se vladati uspešno. ali ne i večno. Ta vladavina unižava. kalja obraz i „ruši čoveka u svoju sićušnost.“ Strah je efikasno sredstvo za manipulaciju, a jedan istoričar kaže da su plašljivci na vlasti najčešće bili majstori za ulivanje straha. Kukavice se uvek pozivaju na muškost, mizantropi na ljubav. komunisti na humanost, itd. Međutim, strah je istovremeno i poželjan da se umakne neprijatelju. Zahvaljujući strahu, milioni ljudi našli su spas u emigraciji. Strah od komunista moramo negovati, u tome nam pomažu i sami komunisti na vlasti. Da li je „velika epoha zla“, kako veli Havel, na zalasku, ili će se sve još jednom vratiti?
Neki analitičari misle da se u svim real-socijalističkim zemljama oseća težnja za povratkom na staro. I mađarski pisac Đ. Konrad strahuje od brimerizma. Jedan poljski sociolog tvrdi da su građani izmučeni politikom i da se neće opirati novoj autokratiji. Priča o Evropi je obeshrabrujuća, ona pojačava strah od standarda. Ovi narodi su izgubljeni za slobodno tržište. Bekstvo u naciju je strah od pluralizma, jer „u drugom više ne vidimo sebe“. Komunisti seju strahove; to je njihov zanat. Oni garantuju spokojan život samo na stari način. Jedan moj omiljeni filozof kaže da će „gospodar koga čekamo u strahu biti ljubitelj truleži“. Imam prijatelja, stranog diplomatu, koji smatra da je srpska odbrana komunizma najveća opasnost za mir.
Prošle nedelje u Beogradu je, bez uticaja Kominterne i Vatikana, u „velelepnom zdanju Sava-centra“, održana promocija vojne partije komunista, i to u času kad se očekivalo da se „ideološka vojska“ ukine. Ova stranka bila bi samo još jedna recka na pluralističkoj sceni da nije izazvala uznemirenje, jer to je jedina partija koja raspolaže tenkovima. Neki su je već nazvali partijom straha, što komunisti vole. Oni uživaju kad šire strah; to ih čini dugovečnim. Takva stranka samo je još jedna svetska blamaža za Srbiju i još jedan strah od Srba za Jugoslaviju. To je potez gerontokratije da se ubrza razdor. Omiljene su im reči: borba, rat, front, kolona, začelje, marš, šanac itd. Veruju u socijalizam i „besklasno društvo“, dok na reč kapital vade pištolje. Nude bratstvo i jedinstvo kao spasonosan recept za nacionalnu slogu. Skloni su svim levim partijama. Zalažu se ubrza razdor. Opet su pljeskali prepotopskim frazama i uživali u vojnom rečniku. Omiljene su im reći: borba, rat, front, kolona, začelje, marš, šanac itd. Veruju u socijalizam i „besklasno društvo“, dok na reč kapital vade pištolje. Nude bratstvo i jedinstvo kao spasonosan recept za nacionalnu slogu. Skloni su svim levim partijama. Zalažu se za federaciju sličnu onoj u kojoj je hiljade ljudi robijalo zbog političkih uverenja. Podržavaju SPS; doduše, na promociji nije bilo šefa srpskih „socijalista“, ali je bila njegova supruga koja je za sebe rekla da je „genetski komunist“. Promaklo im je da se distanciraju od zločina i golih otoka i da upute saučešća porodicama stradalih od komunističke diktature. Ne, oni su „Titovi vojnici“ i ne priznaju kolosalni promašaj vlastitog projekta. Oni smelo koračaju u svetlu budućnost.
Možda to nije bilo nikakvo zavereničko veće, već naprosto bezazlen skup istomišljenika i nesposobnih političara koji su nas i uvalili u ovu bedu, pa ipak nije naodmet malo straha od komunista. Nemojmo se sramiti straha. Kjerkegor kaže: Ko god ne želi propasti, mora naučiti da se plaši!
