Srećan Vučićdan!

Badnji dan, Božić – Vučićdan. Trebalo bi tako, po njegovom idejnom tvorcu, nazvati prvi dan posle proslave Hristovog rođenja. Lepo zvuči, u duhu je srpskog obožavanja Predsednika, radnike usrećuje, a poslodavci, oni srpski, ima da slušaju šta im se kaže. Samo još da se konstituiše Skupština, formira Vlada, pa da se ozakoni za naredne božiće. Ne bi moralo, jer Njegova reč jeste zakon u Srbiji, ali valja pričati priču o pravnoj državi.

Trebalo bi sada smisliti i neki odgovarajući pozdrav nakon božićnog „Mir Božiji, Hristos se rodi“. Možda „Slava Predsedniku, još pruga da bude“, ili „Razvoj Predsednikov, putevi nam stigli“. Ovo su samo predlozi, trebalo bi raspisati konkurs na Pinku za najbolji pozdrav za 8. januar.

Jeste način na koji je Srbija ad hok dobila ovaj novi neradni dan, „Vreme“ je pisalo o tome, sitnica u odnosu na sijaset štetnih ad hok, mimo zakona i državnih institucija, donetih i sprovedenih odluka koje potom postaju trajno obvezujuće po principu presedana. I čak ima smisla da je drugi dan Božića neradan. Ali ovaj novoustoličeni dan za odmor pokazuje da vladar u svom vladanju ima sve manje mere.

Već su se Srpkinje, Srbi i Srbčići svikli da im Predsednik lično „poklanja“ novac, da im on povećava penzije i plate, daruje autoputeve, pruge, bolnice i školske toalete. A evo im sada od njega za veliki hrišćanski praznik na poklon i jedan neradni dan.

Nesputana vlast, kada sva nepočinstva godinama prolaze nekažnjeno, hoće vladaru da udari u glavu. Od, božemoj, „kraduckanja“, što reče svojevremeno Velimir Ilić, dođe se tako do neobuzdanog trpanja; od izbornih prevarancija do masovnih izbornih migracija.

Dođe se do toga da Predsedniku dune da 8. januara ne treba da se radi, pa će Srbija da stane.

Srećan Vučićdan!