Nije u subotu nešto pre šestog popodnevnog sata stala kiša, nije sunce probilo oblake, nije iznad Beograda zablistala duga. Ako je neko od učesnika ili navijača četvrtog protesta “Srbija protiv nasilja” tražio neki znak na nebu koji bi ukazivao na pobedu građanskog dobra protiv naprednjačkog zla, nije ga našao.
Kao što su se neki zlurado smejali dok su ljudi dovučeni iz cele Srbije i regiona kisnuli i mokri i promrzli čekali kulminaciju skupa “Srbija nade” u režiji Aleksandra Vučića, tako mora da su se predsednik “svih građana” Srbije i njegova naprednjačka svita cerili nad potopom u kome se dan kasnije obreo suparnički tabor, samo što svoja ozarena lica ovog puta nisu okačili na Instagram.
Održani jedan za drugim pod istim nevremenskim okolnostima, ova dva masovna narodna skupa otkrila su slabosti i snagu obe strane.
Onaj u petak, partijsko-državni, dičio se jasnom hijerarhijskom strukturom i čvrstom organizacijom, neograničenim resursima i moćnom medijskom logistikom. Njegova slabost je bila vidno nemotivisana armija spremna da dezertira čim popusti pažnja nadzornih organa. Planiran kao kulminacija prve dekade lične vlasti Aleksandra Vučića, ni učesnici mitinga “nade”, ni njegovi sazivači nisu doživeli nikakvu katarzu. Pokislu stvar su potom peglali TV Pink i ostale televizije sa nacionalnom frekvencijom, celebrirajući manifestaciju “kojoj je prisustvalo 200.000 oduševljenih ljudi”, glorifikujući ljubav naroda prema njegovom jednom jedinom vođi.
Pročitajte još Veliki fijasko Aleksandra Vučića: Mokri i smoreni u autobusu
A onaj subotnji skup je opet jednom pokazao organizacione manjkavosti, nejasanu komandnu strukturu, odsustvo bilo kakvih resursa i besciljnost. Njegova snaga je bila veoma motivisana mirovna trupa dobrovoljaca, slobodnih ljudi koji se svojom voljom bore za nešto, u šta veruju. Snaga ovog protesta leži i u vidnoj brojnosti podmlatka demonstrantskih prvoboraca zašlih debelo u šestu deceniju života ispunjenog uličnim protestima protiv nakaradnih vlasti. Ti građani će i 2. juna izaći na ulice Beograda, bez obzira na sunce, kišu ili grad jer ih tišti nenormalnost u koju je Srbija opet jednom zamotana.
I izlaziće na ulice da viču “ostavke” i duvaju u pištaljke dok god im se čini da protesti protiv nasilja nekuda vode. Etapna mala pobeda u subotu je bila, da je RTS na samom početku “Dnevnika” prilično korektno izvestio da se neki ljudi, kojih ima mnogo, ispod njegovih prozora bune što ih nedeljama ignoriše.
A šta bi bilo da se povorka protesta “Srbija protiv nasilja” uputila ka televiziji Pink? Oduzimanje nacionalne frekvencije televiziji Happy i televiziji Željka Mitrovića zbog sejanja neistina, promocije agresije i nasilja i razbuktavanja mržnje, je jedan od prvih i zvaničnih zahteva ovih protesta. Naprednjačka vlast je spremna da toleriše blokadu međunarodnih saobraćajnica, ali bi vrlo verovatno angažovala žandarmeriju da spreči da se ovako masovan protest približi privatnoj televiziji Pink koja se nalazi u pešačkom dometu.
I šta sad? Vlast pod komandnom palicom Vučića će činiti, što je i do sada činila u ovakvim slučajevima: čekaće da se protesti izduvaju i za to vreme kreirati paralelnu stvarnost u medijima koje kontroliše. I da ne bude zabune: ako istraživanja javnog mnjenja ne budu pokazivala jasnu pobedu Srpske napredne stranke ili onog Vučićevoh “Pokreta za državu” u nastajanju, nikakvih prevremenih izbora neće biti.
A opozicioni lideri će pokušavati da održavaju motiviciju protivnika ove i ovakve vlasti da dolaze na proteste koji za cilj imaju promenu Srbije, umesto da pakuju kofere i vade studentske i radne vize u zapadnim zemljama.
Ako je naprednjački protest pokazao slabu motivisanost statista, vrhu Napredne stranke motivacije za opstanak na vlasti ne nedostaje, jer se oni odavno ne pitaju za kim pištaljka na ulici pišti, znaju da pišti njima.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
