Borislav Pekić je pisao da ne postoje iskustva, ma koliko loša, koja u daljem životu ne mogu biti korisna, uz dva izuzetka – iskustava iz zatvora i rata, jer ona su upotrebljiva samo u drugom zatvoru i drugom ratu, ne i u „normalnom“ životu.
Tri generacije u čitavoj Evropi su imale sreće da nemaju ratno iskustvo, uz jedan izuzetak: kod ljudi u onome što se zvalo Jugoslavija, tek oni rođeni krajem devedesetih ne pamte užase rata. Uz rat, jedini narodi u Evropi koji imaju i iskustvo sankcija su Srbi i Crnogorci. A to iskustvo kaže da sankcije rat ne zaustavljaju, jer će se za rat uvek naći para, makar se ljudima otimalo od usta, i figurativno i bukvalno. I da sankcije zbijaju ljude oko vođe, zato što vođa ima izgovor da se sankcijama kolektivno kažnjava narod, što je tačno, a ne on sam. I da tokom sankcija na površinu izlazi najgora fukara, zato što je to idealno vreme za muljanje, šverc, krađu… I da na kraju vođa padne, samo što to potraje baš dugo, ali fukara ne bude kažnjena nego postane nova klasa, a obični ljudi potonu u bedu i blato, iz koga se teško izlazi.
Ima još jedno korisno jugoslovensko iskustvo, da naoružavanje zaraćenih strana ne vodi smirivanju, nego pojačavanju rata u kome neko na kraju pobedi, samo što i pobednik izađe iz rata u ritama i ranama, o poraženom da ne govorimo.
Kako god, rastu pritisci na Srbiju da uvede sankcije Rusiji zbog napada na Ukrajinu, jer jedina u Evropi to još nije učinila. Pitanje sankcija postavlja se kao moralni imperativ, iako se iz navedenog lokalnog primera jasno vidi da je to idiotska teza – Srbija je pod sankcijama onoliko ratovala, a još nije ni imala nuklearno oružje. Da ne govorimo o moralnoj upitnosti kolektivnog kažnjavanja čitavih naroda.
No, u ovom trenutku zdrav razum nema pravo glasa, pa Evropska unija kolektivno puca sebi u noge sankcijama koje će joj i samoj naštetiti, a Srbiji preti štapom ako sankcije ne uvede, nudeći poneku šargarepicu ako ih uvede, u vidu investicija i maglovitog puta u Uniju. Kod Amerike, šargarepe nema, SAD su na ratnom putu i ništa ne nude, a jasno kažu šta traže, pa poseta Srbiji Karen Donfrid, pomoćnice državnog sekretara SAD-a za evropska i evroazijska pitanja,sigurno nije bila zbog prijateljskog razgovora sa Aleksandrom Vučićem.
Tako da vreme ističe, uzaludna je bila nada u smirivanje ratne histerije koja bi jedina donela neku mogućnost daljeg igranja Srbije na žici. Nijedna strana nema više razumevanje za njenu specifičnu poziciju – za EU je ekonomski i na mnogo drugih načina krvno vezana, od Rusije potpuno energetski zavisna, da sada ne pominjemo emotivne veze. Ako sankcije ne uvede, EU ima načina da je kazni i gurne nizbrdo, o Americi da ne govorimo; ako ih uvede, nervozni Rusi zaglavljeni u ukrajinskom blatu to neće oprostiti, dovoljno bi bilo da cenu gasa za Srbiju dignu na sadašnji tržišni nivo da to ovdašnju krhku privredu gurne u propast, a ko zna šta još imaju u arsenalu.
Oni koji se raduju činjenici da je Aleksandar Vučić na vetrometini i sam mora da odluči šta da učini u situaciji kada je svaka odluka samo izbor manje štete, a svaka šteta će biti katastrofalna, valjalo bi da se sete prethodnih ovdašnjih iskustava – vladar se ponekad omakne, fukara koja je uz vladara uvek ostane na površini, a štetu kolektivno plaća ono što se zove narod.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
