Nesrazmerno veliki odjek koji je doživela parapolemika Gorana Markovića i Emira Kusturice pokazuje jednu od sledećih dveju stvari: 1. ovo je sredina u kojoj sukobi mišljenja među umetnicima i intelektualcima uzbibavaju mrtvo more i pokreću društvo, nešto kao Pariz krajem šezdesetih. Aha, da umreš od smeha!; ili 2. dosegli smo, u svom hodu unazad ka jednopartijskom režimu, onaj stadijum kada se ciljano i projektovano ništa ne dešava, pa su čak i dopisne čarke između pisaca ili reditelja velika stvar. Mi koji se još sećamo te epohe polemika, od pedesetih pa sve do kraja osamdesetih, znamo da su one, između ostalog, bile i neka vrsta niskokalorijske zamene za normalan politički pluralizam, šećerna tabla umesto mliječne čokolade s lješnjacima. S tim da su tada bar one najbolje i najznačajnije među polemikama uistinu bile sukobi, hajde da kažemo, velikih ideoloških blokova, fundamentalni vrednosni i svetonazorni srazovi. Ovo danas se najkasnije kod prvog odgovora pretvori u banalno i đilkoško iživljavanje nad tobožnjim polemičkim sagovornikom. Nikoga valjda ne iznenađuje što su banalnost i đilkoštvo provrištali baš iz Kusturice, ali nije to poenta. I naravno da će svako razuman u ovoj stvari držati stranu Markoviću, ali ni to nije poenta. I naravno da Biljana Srbljanović… uf, ajde, nema veze.
Važnijim mi izgleda nešto drugo. Kada se bude s neke bezbedne budućnosne distance gledalo na ovo vreme, verovatno će se smatrati da su intelektualci, umetnici, „cvet naše pameti“, kao i u vreme tzv. diktature proletarijata, zapravo dolazili na gotovo, skupljali mrvice s glavne trpeze i onda se klali oko njih. Društvo je imalo tvrdo postavljene ideološke i kulturne koordinate, i moralo se kretati unutar tih zadatih parametara, a na polemičarima je bilo, između ostalog, da se svađaju oko toga ko bolje i autentičnije sprovodi ono što je ionako već zadato. Čast onima retkima koji su uistinu probijali granice „stvarnog i mogućeg“. Kako ovo izgleda ako ga primenimo na slučaj ove polemike, ali i okolnih, rubnih i bočnih reakcija na nju?
Rasprava je, dakle, o famoznom The Spomeniku, skalameriji na trgu pred ubijenom železničkom stanicom Beograd, od koje je ostala samo zgrada. Rasprava nije povedena pre godinu, dve ili tri, nego u trenutku kada skalamerija samo što nije postavljena, da više nikada ne bude rastavljena (o tome sam već pisao na ovom mestu). Dakle, na svaki način prekasno. Drugo, rasprava se vodi o u izvesnom smislu sporednoj stvari. A šta je onda glavna stvar? To je, naravno, tzv. Beograd na vodi. I to je, dakako, ukidanje i poništavanje železničke (uskoro i autobuske) stanice u Beogradu, kao po živote velike većine građana svakako najznačajnijeg pratećeg efekta celog ovog kleptokratskog poduhvata visoke klase i niskog nivoa. E, tek onda dolazimo do tzv. spomenika Stefanu Nemanji: on je samo ornament, ukrasni dodatak, kao oni gipsani lavovi na ogradama mafijaških vila. Naravno, njegova preružnoća i predimenzioniranost čine da se on čini bitnijim elementom cele priče nego što uistinu jeste, ali ako smo ljudi koji laskaju sebi da umeju da sagledavaju društvene procese, morali bismo videti i to da te skalamerije nikada ne bi ni bilo tu bez konteksta koji je okružuje: BNV, zatvaranje stanice etc. Kojih, opet, ne bi bilo bez povratka na vlast jahača apokalipse devedesetih. I tako dalje…
A tu onda, zašto da ne, dolazimo i do tog Kusturice, ako se baš mora. Da li je Marković zaista gajio makar i najmanju nadu da bi njegov nekadašnji kolega sa praške filmske akademije mogao imati neki problem s estetičkim, društvenim ili bilo kojim drugim aspektom zapandrčenja onog čuda na kičeroznu izraslinu zvanu Savski trg po meri lumpena na vlasti? Na stranu to što je E. K. bio u žiriju koji je odobrio taj projekat (formalno, jer stvarno je važna bila samo volja Gospodara – tako to ide i u pretpolitičkom i u postpolitičkom sistemu), važnije je što je njegova sveukupna društvena pozicija u ovakvoj Srbiji jednaka poziciji nekog arogantnog i osionog sovjetskog „barda“ koji iz svoje dače odašilje kletve na otpadnike, što u Kremlju izaziva diskretno poigravanje vladajućeg brka. Ne više od toga, jer većeg značaja to ni nema. Ali je i to dovoljno za održavanje statusa quo u kojem je lepo i Kremlju i njegovim apanažiranim telalima, a kome se to ne sviđa, može lepo da ide napolje. To mu je svakako pametnije nego da ide u Sibir o državnom trošku (sva sreća da čoveka u Srbiji ne možeš poslati dalje od one Nušićeve Ivanjice).
A najvažnije je to da ni „kusturice“, a kamoli „markovići“, ovde više ne odlučuju ni o čemu, niti ih se za bilo šta uistinu pita, makar i konsultativno, da je država doslovno kidnapovana i sve njene institucije stavljene pod blokadu, a da je društvo zamrznuto u najvećoj mogućoj meri, da su svi iole spontani i demokratski društveni procesi zaleđeni ili se drže pod strogom kontrolom, pa u najboljem slučaju beznačajno i bezopasno curkaju, nikako ne ugrožavajući Veliku Građevinu. Ne, ne mislim na Spomenik. Ne, ne mislim ni na bilo koju kulu Beograda na vodi. Mislim na Zamak u kojem stoluje naša provincijska, nižerazredna, drljavo izrađena, ali ipak još funkcionalna kopija Pantokratora. Koja, evo, u maniru rumunskog Kondukatorea ide po Srbiji i podiže sebi spomenike u prirodnoj veličini. Prirodnoj?! Pa da, pošto neprestano raste, hranjen našim upornim mašenjima poente ili prekasnim dosećanjima gde treba da ga gađamo: uvek smo tamo gde je bio juče, i završio posao za sebe i svoje. A uvek nešto ostane i za Kustu.
