Komentar
Batina ima jedan kraj – još uvek
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
"Beogradski/džukački sindikat", ti miljenici zatelebane malograđanske čaršije Koji Su Ovima Novima Sve Skresali U Brk, zatražili su da svi Mađari u dvorani SPENS-a dignu tri prsta
Nekoć davno, u dubokoj, predsmrtnoj starosti one zemlje radnika, seljaka i poštene inteligencije na brdovitom Balkanu, krenulo dvoje mojih novosadskih poznanika kolima na more, optimistički, u Dalmaciju: nije prošlo mnogo, kad, u pitoresknom seocetu negde vizavi Ploča, pojuri ih banda lokalnih mladića, sve psujući nanu srpsku i okupatorsku. Ali, otkud su znali da su u pitanju baš Srbi? Pa nisu znali, ali im je taj Novi Sad nekako vukao na nešto „srpsko“, pa to ti je… Pa, ko vele, da otiramo mi to, e! E, luda glavo laloška, rat je pred vratima, a ti u Hrvatsku s NS registracijom! Videše ovi da je đavo odn’o šalu, te se spustiše nešto južnije, u Zemlju Lenjih Konobara, da na miru provedu ostatak odmora, u familijarnom „pravoslavnom“ okruženju, štrokavom ali prijateljski nastrojenom. Nuto đavla: još se nisu pošteno ni raspakovali i aklimatizovali na život bez dekadentnog luksuza zvanog pijaća voda, kad ih pojuriše neki lokalni budvanski bilmezi, sve psujući nanu mađarsku… Vežbalo to za Dubrovnik i Cavtat, šta li?! Ali, otkud su znali da su u pitanju baš Mađari? Ta, nisu znali, ali im taj Novi Sad nekako vukao na nešto „mađarsko“, pa to ti je… Pa, ko vele, da oćeramo mi to!
Zašto vam ređam ove sličice iz Mračne Prošlosti, koju smo trijumfalno ostavili iza sebe? Ma onako, bez veze. Ne može to, je l’ da, imati nikakve veze s tim što je na kući doktorke Mirjane Hercog iz Čačka osvanula zavidna kolekcija antisemitskih i nacističkih grafita, protkanih prigodnim humanističkim pretnjama; ni s onim kerberom „Veropulosa“ koji najbolje zna „gde Cigani kupuju“ to takođe nema nikakve veze; ni s beogradskim skinsima koji usred grada biju i maltretiraju crnu Kanađanku i njenog belog, domaćeg muža; ni s dražesnim organizovanim navijačima domaćih fudbalskih i košarkaških klubova, koji nisu nacisti nego se, eto, samo tako ponašaju, vole ljudi igru imitacije; ni s onim divnim našim sugrađanima koji su se onomad okupili kod Patrijaršije da na vrlo nekonvencionalan način iskažu svoju hrišćansku ljubav prema Anglikanskoj crkvi; a tek s neobično uglednim Srpskim narodnim pokretom „Svetozar Miletić“, s vladikom bačkim Irinejom i vrhom SPC u Vojvodini, koji ponovo etnički i „krvno“ prebrojavaju poslanike Skupštine Vojvodine, tek s njima što ona pričica nema nikakve veze, čudo jedno od bezveznosti!
Dobro. Složili smo se da priča nema veze ni sa čim, pa biće da nema veze ni sa sledećom pričom, ovovremenom. Poslednjih se dana prošle godine u Novom Sadu, u SPENS-u (pardon: u SPC „Vojvodina“) odigravao tradicionalni „NS koncert godine“, a na njemu – opet tradicionalno – manje-više sve domaće grupe koje nešto vrede, plus neke koje ne vrede, ali su popularne. Neki organizatorski šaljivdžija koji – ljubi ga majka pametnog – prati trendove i bar jednom nedeljno čita novine, rešio da ove godine pozove i Beogradski (alias Džukački) sindikat, sećate se, one raspričane maloletne hagiografe Borke Pavićević, one što ih je ushićeni Koštunica umalo usvojio na početku jednog „Utiska nedelje“. Mene u SPENS-u nije bilo: imao sam te večeri pametnija posla, vadio sam kvadratni koren i vraćao ga na mesto, i tako više puta. Ili sam već radio nešto drugo, ne mari, svakako je bilo pametnije samim tim što nije bilo to. Jer, naime, sudeći po nekolikim novinskim izveštajima s koncerta, da sam bio tamo, morao bih da dignem tri prsta – onako po „novoserbski“ – visoko u vazduh, iz čiste solidarnosti! S kim? S Mađarima. Kakvi sad Mađari, kakva tri prsta?! Pa lepo: Beogradski sindikat, ti miljenici plitke i zatelebane malograđanske čaršije Koji Su Ovima Novima Sve Skresali U Brk, u jednom su momentu svog neuspešnog – opet, po novinskim izveštajima – i hladnjikavo primljenog nastupa (v. „Danas“ od 25. 12. 2002) zatražili da svi Mađari u dvorani dignu tri prsta… Ju, za čije babe zdravlje? Odgovor treba potražiti u mudrim i produhovljenim glavicama ovih falsche nadrndanih momaka, čega god u njima bilo. O tome najopširnije piše „Građanski list“ od 23. 12. 2002: „Negativne vibracije koje su gotovo zaudarale iz nastupa Beogradskog sindikata svoj vrhunac su dostigle kada je jedan od ‘pevača’, nakon maštovitih ‘filantropskih’ parola, pozvao ‘Mađare da dignu tri prsta'“. Anyway: nisu, izgleda, notirani ljudski primerci koji su se ponizno troprstali na komandu: ili tamo nije bilo Mađara, ili… Ili postoje reči i postupci koji svojim frapantnim, spontanim, dubokim, fundamentalnim, samorazotkrivajućim džiberlukom nadilaze sve mogućnosti pokvarene mašte, do te mere da ti namah uleti zbunilo kada se s njima sretneš: ne, nemoguće da su baš to rekli?! Je l’ to trebalo da bude duhovito, ili provokativno, ili šta? Može, ako za svakog gledaoca nađete po jednog koji će da ga golica. I još jednog da mu povremeno diže ruku s tri prsta uperena u krov SPENS-a, kad na njega dođe red na sledećoj Prozivci. Ajmo sad Slovaci, leva ruka u vazduh, desnom se podbočite i napravite piruetu! Neka se pripreme Rumuni! I moramo li bespogovorno da se divimo svakoj zamlati koja je umislila da je lokalni Eminem? Em što nije (taj Amer jeste naporni drkadžija koji zarađuje na frustracijama i ostalom nakupljenom đubretu u glavi svoje white trash junior publike, ali je bar talentovan!), em što biti Eminem i nije baš vrhunac… bilo čega. ‘Alo, bre: to budalesanje s „troprstim“ prebrojavanjima možda može da prođe na Bulbulderu ili Rospi Ćupriji – mada ne bi trebalo i ne vidim zašto bi prošlo – ali ne i u Novom Sadu, iz razloga jasnih svakoj normalnoj pameti. Uostalom, kad si u Rimu – kaže stara izreka – ponašaj se kao Rimljanin. Sve drugo je prostački spektakluk, bio on „sindikalan“ ili ne. I neću da čujem priču tipa „samo se zezamo, mi nikoga ne mrzimo, ej, imam ja jednog druga, keva mu Mađarica“. Dosta, bre! Hoće li ovde konačno da se poradi na uspostavljanju minimalnih standarda civilizovanog života, ili ćemo baš zauvek životariti u Prašumi? Umesto što se odvratno ulizujete toj vaspitno zapuštenoj der… „omladini“, bilo bi bolje da ih nečemu naučite! Ako još ima nade za one koji su odabrali (nego kako?) da budu besprizorni na jedan osobito jadan, vaistinu džukački način.
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Ne znamo i ne možemo da znamo da li je do prekida programa RTV-a došlo zbog akcije 14 minuta tišine ili slučajno. Ali to ne menja suštinu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve