Ako ozbiljno raspravljaš o rečima budale, teško da ćeš budalu uozbiljiti, ali zato bi mogao i sam da ispadneš budala. Jer se budalastost prenosi i širi tako što joj omogućavate da o(p)stane u vazduhu umesto da je prosto ugušite tako što ćete je učiniti nevidljivom i nečujnom.
Šta, međutim, ako budalastosti više ne treba vaša pomoć u širenju, jer je i bez vas uhvatila lep zamah? Tada vam možda ipak ne preostaje drugo nego da upozoravate na njenu pravu prirodu, pa ko čuo čuo, ko razumeo razumeo…
Đavo će ga znati zašto mi sve ovo pada na pamet baš dok pratim tzv. skandal oko saopštenja Dveri glede vantelesne oplodnje, u kojem je, uz niz očekivanih i uobičajenih opštih mesta desničarske paranoje, iznet i, hm, zanimljiv pogled na to što će od 10. decembra u Srbiji biti moguća, tj. legalna vantelesna oplodnja s doniranim reproduktivnim materijalom iz inostranstva (iz Španije i Danske, za sada).
Šta tu muči Dveri i zašto je to dverjanska briga? “Ako znamo da se prilikom svake oplodnje meša genetički materijal oca i majke, postavlja se pitanje genetičkog materijala uvezenog od nepoznatog donora, što može uticati na promenu genoma budućih naraštaja”. Otuda Dveri zahtevaju “posebnu moralno-etičku procenu”, valjda da se vidi kako s moralom i etikom stoji taj dansko-španski genetski materijal, i da li je on uopšte dostojan i kadar da od njega nastanu budući valjani Srpčići…
Možete čitati ovu patriotsku misao kako god hoćete, s leva na desno i obrnuto, odozgo na gore i nazad, kružno ili unakrst, uvek će ispasti isto. The Saopštenje se zapravo zabrinulo da bi “genom budućih naraštaja”, da kojih bi nego srpskih, mogao biti kontaminiran lošim nesrpskim uticajima, odnosno, da legalizacija ovakve vantelesne oplodnje gde će, prosto rečeno, “uvozni” reproduktivni materijal oploditi našu čistu i izvornu Srpčad, zapravo znači da devičansko biološko (“genetsko”) telo Nacije, krv nacije, počinjemo da razvodnjavamo. A krv nije voda… A još je i dobro ako je ono što nam danski i danajski daruju ko zna koji i kakvi nepoznati donori bude samo voda – moglo bi da bude nešto mnogo štetnije i opasnije…
Uskliknuli su, s razlogom, razni da ovo dverjansko lupetanje miriše na fašizam, nacizam, rasizam… Sve teške reči i najgori izmi, i nije to ni nerazumno ni nerazumljivo; jedino što meni ne ide u glavu jeste otkuda ovoliko čuđenje i zgražavanje, kao da je “biološko” shvatanje nacije, njeno definisanje kroz blut und boden, nešto sasvim novo i nepoznato, pa sada svi teatralno padamo na teme i krstimo se svim rukama i nogama u neverici.
U osnovi, “dverjansko” saopštenje nije ni novitet ni incident. Pročešljajte malo odavno verifikovan javni diskurs ovdašnji, način na koji se javno nariče nad “ugroženošću biološkog opstanka srpskog naroda”, nad time da “nestajemo”, što biološki jer nas je “sve manje”, a naše mesto u jednom zauvek zadatom kosmičkom poretku stvari zauzimaju drugi, “plodniji” (nekada su to bili južni susedi, pa je Bora Čorba još pre četiri decenije vapio: “Šiptari se kote, jebem te živote”, a danas su to valjda migranti), što kulturno-identitetski, pa se nariče nad “onečišćenjem” nekog zamišljenog Lepog i Čistog Srpskog Jezika i “nestajanjem ćirilice”, što svetonazorno-ideološki, suicidalnim uzmicanjem “srpskog stanovišta” koje biva zamenjeno tzv. anacionalnim ili, kako ono beše, autošovinističkim.
Pune su naše ozbiljne novine i knjige ovakvih smatranja i ukazivanja, oglašavaju se u ovom duhu i smislu akademici i profesori univerziteta, pesnici, pisci i ostala menažerija, štekću o tome mediji u kalibarskom rasponu od visokoparnih pa do raspušteno tabloidnih; ukratko, ništa Dveri nisu izrekle što ovde nije odavno već deo glavnog toka.
Pa dobro, jeste to tako, ali ipak, poigravati se stvarima i pojmovima poput “genoma”, nije li to malo too much? Pa, šta znam, hajde da vidimo kako je, samo tri-četiri dana pre dverjanskog Saopštenja, u elitnoj komentatorskoj rubrici ugledne, ozbiljne i starostavne “Politike” pisao čovek, po obrazovanju filozof, ovde predstavljen kao “Naučni savetnik Instituta za evropske studije”, imenom Đurković dr Miša: “No, postoje još važnija fundamentalna identitetska pitanja uključujući i pitanje opstanka biološke supstance ovog naroda”.
Šta je tačno “biološka supstanca naroda”, srpskog ili ma kojeg drugog? Kako ona nastaje, kako opstaje, kako se troši i, daleko bilo, nestaje? Da li su narodi ili nacije uopšte istorijsko-kulturna pojava (“zamišljene zajednice”), kako mi naivno verujemo, ili su one nešto poput životinjskih vrsta, pa mogu da izumru onda kada se istroši njihova jedinstvena i nepromenjiva “biološka supstanca”? I šta ćemo s činjenicom da svaka ozbiljna nauka, i to upravo genetika na prvom mestu, pokazuje da je ama baš svako od nas rezultat bezbrojnih ukrštanja u novijoj i starijoj prošlosti, i da su se đurkovićevske “biološke supstance” ili dverjanski “genomi”, da prostite, kresali uzduž i popreko, a i kretali i muvali širom Zemljinog šara, i da smo svi mi, ali baš svi, u osnovi, potomci genetskog materijala “nepoznatih donora”?
Okej, osim Boška Obradovića. On je Srbin još od ranog pleistocena, i još od tada živi u Čačku. Strpljivo je milionima godina čekao da se i mi ostali Srblji pojavimo na horizontu, da ima s kim da progovori koju na lepom i čistom materinjem jeziku. I sad bismo mi da se olako rasrbimo sumnjivim “mešanjima genetičkog materijala”?! Kud bežiiite, lepo nas upozorava Boško, a mi ništa! Možda već govorimo samo danski, ko zna.
