Apeli za pomoć postali su neizostavan deo televizijskog programa. Svakodnevno, na svim televizijama, vidimo pozive humanitarnih organizacija i roditelja da pomognemo lečenje bolesne dece. Možete poslati SMS ili uplatu na devizne ili dinarske račune. Tu su obično i fotografija ili snimak male dece ili beba, uz dijagnozu i cenu leka ili terapije koja daleko nadilazi finansijske mogućnosti i najbogatijih građana Srbije.
Zahvaljujući društvenim mrežama, naši ljudi u zemlji i inostranstvu šalju ove apele, organizuju humanitarne akcije i licitacije, opominjući nas da je najveći protivnik ove dece vreme, jer ako se sredstva ne sakupe u određenom roku, zdravlje i život ovih mališana biće ugroženi. Reakcija građana je zaista ljudska, pa se u nekoliko navrata pokazalo da su čuda moguća i sakupljeni su čak i milionski iznosi u dolarima. Na nesreću svih nas, taj red u kojem čekaju mali pacijenti je podugačak i borba za njihove živote kao da nema kraj.
Možemo biti ponosni na humanost naših građana i ne treba nikada odustati, ali plašim se da su apeli dijagnostifikovali mnoge simptome bolesti u našem društvu. Ako ih budemo ignorisali, čini mi se, nećemo ni mi imati svetliju budućnost.
Televizija živi od dramatike. Ima li išta dramatičnije od priče o bolesnoj deci?
Vidimo roditelje, iz prosečnih porodica, koji su iscrpli sve svoje resurse u potrazi za lekom. Ove priče imaju i mračnu stranu lavirinta našeg zdravstvenog sistema. Ljudi su praktično prepušteni sebi, i kada izgube nadu u institucije, počinje potraga za lekom van zemlje. Televizije emituju apele roditelja, što je i za njih i za publiku naročito stresno. To je trenutak kada shvatite da život nekog deteta ima zakačenu cenu, i da gotovo isključivo zavisi od donacija gledalaca. Tada se potpuno urušava sistem zdravstvene zaštite, koji postoji u našoj zemlji i koji je, po meni, jedini koji treba da pruži pomoć svakome kome je potrebna.
Ceo koncept poreza, doprinosa, novca koji uplaćujemo državi podrazumeva da će biti obezbeđeno lečenje u ovakvim slučajevima. Svojevremeno je bilo reči o specijalnom državnom fondu za lečenje dece. Iskreno, ne znam šta se s njim desilo. Ma kako bio dug spisak dece, on je ipak konačan, pa se pitam koji se kriterijumi koriste kada se procenjuje koje dete ima šanse da preživi, pa da država ulaže u njegovo lečenje? Drugi simptom našeg stanja, kao društva, jeste komercijalizacija svega, pa i patnje. Dešava se da kompanije doniraju sredstva, što je svakako pohvalno, a zatim tu informaciju PR stručnjaci provlače kroz medije kao vrstu marketinga. To se zove „socijalno odgovorno poslovanje“, ali kada se posle hvališete svojim prilogom, onda u očima posmatrača padate jer se razmećete humanošću. Kao bogataš na svadbi čiji poklon razglasi voditelj u pauzama muzike. Hrišćanska pouka glasi: „A ti kad činiš milostinju, da ne zna levica tvoja, šta čini desnica tvoja“, jer inače ste nalik farisejima, dajete da bi vaše davanje drugi videli. Na nesreću, televizija je ta koja sve vidi i ubeđuje nas da se ono što nije emitovano, nije ni desilo. Vaša pomoć, donacija ili SMS ne treba da budu PR materijal.
Prikupljanje pomoći otkrilo je i duboke primere našeg pomerenog sistema vrednosti. U nekoliko navrata su kutije za prikupljanje sredstava bile pokradene, ponekad su kamere snimile pljačkaše. Radi se, po pravilu, o muškarcima mlađeg uzrasta, tinejdžerima ili mlađim punoletnicima. Sudeći po snimcima, trenerkama i patikama, ne radi se o očajnicima koji su krali pare da bi sami preživeli. Ti momci nisu gladni, u pitanju je obest ili potpuno odsustvo bilo kakvog etičkog principa. Plašim se i za budućnost tih mladih ljudi, njima je takođe hitno potrebna pomoć, ako već nismo zakasnili.
Moram priznati da ništa bolje ne mislim o farmaceutskim kućama, koje lek za jedno dete naplaćuju nekoliko miliona dolara. To je izuzetno profitabilna grana, zaradiće se milijarde od vakcina i drugih lekova, ali kakav je to svet u kojem prodavac leka želi na jednom detetu da zaradi milione? Ovo je pitanje koje, priznajem, prevazilazi granice Srbije, ali i granice mog poimanja napretka i civilizacije.
Predsednik je jednom prilikom rekao da se širom sveta deca leče putem SMS-a. To je verovatno tačno, naročito u zemljama koje su u tranziciji, ili tamo gde vlada surovi liberalni kapitalizam. Uvek bih izabrao bogato društvo, ne ono u kome su samo pojedinci ekstremno bogati, izabrao bih društvo koje brine o svojim građanima, naročito kada su stari ili bolesni. Dolazimo, dakle, do pitanja kakvo društvo želimo da gradimo, kakva je naša vizija budućnosti. Da li želimo da iskorenimo siromaštvo, endemske bolesti, retrogradna verovanja i predrasude, podeljenost po mnogo osnova, od kojih je možda najstrašnija podela na malobrojne bogate i mnogo onih na granici siromaštva. Sva ova suštinska pitanja nalaze se pred vama kada šaljete SMS za lečenje bolesne dece.
Na kraju, pokazalo se da uprkos solidarnosti građana, prikupljanje sredstava za lečenje dece ponekad bude iskorišćeno za političku promociju. To je nedopustivo i nema opravdanje. Vlast je svesna da su slike bolesne dece loš politički marketing, pa onda ponekad naprasno „odreši kesu“, a opozicija mora da shvati da floskula „lečimo decu SMS-om“ nije dovoljna, jer zahteva da nam neko ponudi održivo i suvislo rešenje problema.
Zato je slanje SMS-a za lečenje dece i svaki drugi vid pomoći njima i njihovim roditeljima samo gašenje požara koji traje već decenijama, i jedno surovo iskreno ogledalo naše stvarnosti.
