Smrtonosno oružje

Kad je ono onomad, Petog Oktobra, onako svojski izbubecalo Milorada Komrakova, Dragoljuba Milanovića i ekipu, bilo mi ih je nekako žao, pa sam „ustao“ u njihovu odbranu. Ma jok, ‘ajmo iz početka: đavola mi ih je bilo žao – bio sam isuviše svestan njihovih zasluga; ali, ubeđen sam da čovek ne sme da dobije baš sve što zasluži: izvesne forme „naplate“ srozavaju poverioca, a ne dužnika. Postoji, brate, neki red i zakon, „tu su paragrafi pa zagrabi“, pa onda strogo demokratski – kom’ otkaz, kom’ zatvor… Moja tadašnja reakcija – koju bih uvek ponovio – kanda nije naišla na preterano razumevanje pobornika oko–za–oko starozavetne pravde: valjda su ljudi osvetnički iskijavali svoje nekadašnje TV–sloboljublje, razornu psihičku bolest od koje je u trenutku osobite retardiranosti patilo cca 90-95 odsto nacije.

Sada se, čujem, zalečeni i ispeglani Milorad Komrakov sprema da se vrati na RTS. Upravni odbor ove kuće neće ni da čuje za to; direktor RTS-a Aleksandar Crkvenjakov oprezno vrda, ne bi čovek da otpušta (to je sasvim razumljivo: ni sam se nikako ne mogu zamisliti u toj ultrameganeprijatnoj ulozi, ali zato i ne pretendujem na takve poslove, ne?), pa zato gleda da Komrakova i društvo nekako kompromisno izokola protne na neke mastiljarske poslove, „u kutu nikome na putu“: njima platica, njemu miran san, i svi srećni. Ne bi čovek (Crkvenjakov) da se bilo kako izjednačava sa svojim prethodnicima, onima koji su otpuštali ljude zbogradi političke nepodobnosti. Ovo zvuči na prvi pogled razumno i korektno, i baš zato bi ga trebalo osmotriti još koji put…

Nekako u isto vreme, Vojislav je Koštunica rešio da se revanšira Vladanu Batiću i društvu iz republičke vlasti, i da i on dovede Svog Ratnog Zločinca u Beograd: ovi su privremeno „otkupili“ Biljanu Plavšić, Koštunica tipuje na spiritualno bliskog Momčila Krajišnika. Pričekajte još samo malo, javiće se neko i s Nepristojnom Ponudom Hagu glede Slobodana Miloševića! Slabe su šanse da Krajišnik vaistinu osvane i ohane u Beogradu, ali je sama želja, iskazana s državnog trona, dovoljno simptomatična. Postaje li to dosovska Srbija komforno odmorište za islužene (optužene) ratne zločince, prijatan kutak za Odmor Ratnika, prostrani sanatorijum za paljanske tobdžije? Pita li neko ove ljude ovde da li žele ovako nepodnošljivo ugledan komšiluk? Uostalom, ako ovo treba da bude evropski Paragvaj, kako se zove naš Alfredo Štresner? Usput rečeno, sarajevski Dnevni avaz piše da je Ratko Mladić – dugogodišnji Tihi Sused sa Banovog Brda – viđen na svadbi u okolini Valjeva, maskiran u bradatog harmonikaša (dobro da se nije prerušio u vitku, mladu crnkinju – lezbejku)?! Izgleda kretenski, ali deluje: priča je toliko suluda da se ne može sasvim isključiti mogućnost da je istinita. Možda bi i Radovan Karadžić trebalo da se preda Hagu: to mu je najbolji način da se legalno nastani u Beogradu i reši se bede?!

Šta je zajedničko ovim dvema pričama – RTS-ovskoj i Haškoj? U oba se slučaja radi o suštinskim problemima oko (re)definisanja nedavne prošlosti, oko „znakovitog“ izostanka sposobnosti, hrabrosti i volje za suvislu (re)valorizaciju jednog „vrućeg“ perioda srpske/balkanske istorije. Po jednom karikaturalnom derivatu legalizma, reklo bi se da je političko-moralni legitimitet Miloševićeve vladavine – i svega što je njen nesumnjivi proizvod – neupitan, i da je otuda prirodno i da postoji svakovrsni kontinuitet sadašnjeg s bivšim poretkom: ne u onom SPO-ovski banalnom i plitkom smislu da je „sve isto, samo njega nema“, nego u tome što je i ono „bivše“ bilo savršeno legalno. Utoliko je i prošlojesenja Promena, bože moj, tek rutinska smena na kormilu države: o’šo legalni demokratski Kurta, doš’o legalni demokratski Murta, sve mirno i dostojanstveno, izvol’te i hvala lepo, pomozbog i ljubim ruke…

Ovakva je interpretacija „legitimnosti“ jednog bestijalnog, ubilačkog poretka – koji je posejao desetine hiljada leševa od Kačanika do Zadra – i postupaka njegovih kreatora i kreatura, aktera i propagandista, beskrajno amoralna i cinična; ipak, upravo beremo neke od njenih plodova, sa sve ozbiljnim naznakama da će Velika Berba tek da nastupi. Zato je Borcima Za Kontinuitet toliko stalo da se sistematski zaborav toliko razvije da sama pomisao na njihovo pozivanje na odgovornost bude smeštena u polje „političkog“, pod rubriku „revanšizam“ ili štagod slično. Otuda se lukavo gomilaju najfantastičniji prividi, s verom i nadom da će gladna varilica „postrevolucionarnog“ političko-medijskog Plitkog Uma mirno da ih proguta. Evo, recimo, Komrakov i društvo: tehnički gledano, ti ljudi su vodili jednu televiziju, i to je sve. Da li je to, međutim, zaista bila televizija? Pogledajmo to ovako: da li je putnički avion koji je otet i upravo se ustremljuje na toranj WTC-a i dalje putnički avion, ili je smrtonosno oružje? „Tehnički“, to je putnički avion, tim pre što je i dalje pun putnika; no, oni su, u jednom naročito morbidnom smislu, već mrtvi: samo deo đuleta koje leti ka Živima, koji sede u svojim kancelarijama. Tako je i sa RTS-mutantom: on je takođe bio otet (njegovi su „putnici“ tokom devedesetih mahom pobacani naglavačke, da ne smetaju) i pretvoren u mašinu za masovno ubijanje. Utoliko ima nečeg odvratnog u suđenju Dragoljubu Milanoviću (samo) za smrt onih šesnaestoro zaposlenika RTS-mašine: oni, naime, nisu prve, nego poslednje žrtve RTS–a. Štaviše, mnogo je diskutabilnija krivica Milanovića za njihovu smrt, nego krivica svih šefova RTS-a u poslednjih desetak godina za silne hiljade smrti koje su im prethodile. Smrt je majstor iz Takovske (Hilandarske, Makedonske etc.)…

Femkanje i prenemaganje oko ovih pitanja, sa sve servilnim gošćenjem paljanskih Nerona, po(t)kazuje suštinski kukavičluk „glavne struje“ DOS-ovske Srbije da sazna nešto neprijatno o sebi, tj. o „nama“. Zato je mnogo lakše i bezbolnije praviti se blesav: „sedi, Miki, tamo u uglu, budi dobar i ne diraj one dugmiće! Prošli put kad si dir’o sve si upropastio, jedva te izvukoh!“…