Tako Rembo, u svoje vreme. Ispostavlja se da nije čak ni tako, ovog leta smrt je prebacila normu, nije moje prijatelje, komšije, učitelje odgodila za zimu, proleće, čak ni za jesen.
Preminuo Živica Tucić. Upisali smo se istog dana na fakultet, ako je moj indeks bio 96/71, Živicin je bio 97/71, i to je jedini put kad ću biti ispred njega. I pre prvih kolokvijuma bilo je jasno da će povučeni Pančevac biti među najboljim studentima, desetke i poneka devetka, potonje zato što uvek ima jedan ili dvojica pedagoga željnih da okrnje nešto što je celovito, kao što huligančić mora preko nove ili dugo čuvane farbe na kolima da napravi brazgotinu petodinarkom. Bio sam jednom kod Živice, sećam se prizemne kuće na periferiji i nadomak železničke pruge, nije bilo baš da lije na uglu petrolejska lampa svjetlost crvenkastožutu, ali je bilo skromno i već za ono vreme pomalo starinsko, a, ovde ti slušaš vozove, i zato ti je lakše nego meni da čitaš Šešića.
Marksistički odgoj nije mu smetao da pronađe veru, a uz nos naobrazbi otkrivena vera nije ga odvratila od istine, o Svetoj materi pisao je odmereno, razborito, iskreno i dobronamerno, pretpostavljam da je za pravoslavce, ove kojima u kolima landaraju krstovi na svakoj krivini ili kad god legnu na ABS, bio odviše suzdržan te samim tim ili sumnjiv ili nevažan; ne verujem ni da je Živicin rad bio baš ono što bi naše sveštenstvo, koje je jedan kolektivni tecigazda, volelo da se pečatuje i čita.
Telefonom smo razgovarali petnaestak ili dvadesetak godina nakon studija, znači sam si, rekao sam, a Živica će: „Nisam. Bog je sa mnom.“ Nipošto on ne bi dodao: „Mogao bi i tebi da posveti koji minut, da nisi toliko zalupan…“ Ne, samo me je staloženo ispravio.
Jedna je agencija objavila vest o smrti i suvoparan živopis, doklen su vreme i mesto pogreba znali samo najbliži, čemu Živica ne bi ni prigovorio, ali ja prigovaram.
Umro je Mile Stankov. Danima je moj pregnant phone ugašen (nokia tako prozvana zbog nabubrele gumene tastature nalik na držač za sapun), jednog ga dana upalim, imam šta i da vidim. Mile mi je najbliži komšija, Veroljub mu je bilo pravo ime, zvali smo ga Purđa, docnije i Mile Bojs, jer nam se, budući četiri godine stariji, obraćao stalno sa „bojs“. Preko njegove bašte preskakali smo kod baba Jule (kratko „u!“), jer je samo kod nje uspevala morska trska, tropska biljka jedina podesna za udila, Mile nas je znatno pre učitelja upoznao sa heliocentričnom teorijom, vrteli smo sumnjičavo ošišanim glavama kao da smo u svečanim togama Sv. Inkvizicije, od njega smo čuli da je jedan lekar izvadio sam sebi slepo crevo, operisao se uz pomoć vojničkog ogledala, koje istinabog jeste imalo metalni stalak i korisnik je mogao imati slobodne ruke, nedavno su tabloidi potvrdili tu legendu smestivši je u sovjetsku arktičku ekspediciju baš ranih šezdesetih godina. Od Mileta sam prvi put čuo za Arsena Dedića: sam izmišlja i reči i ariju, i peva to što izmisli, a zove se kantautor!
Mile je poticao iz mešovitog braka, samo je njegova mati bila iz Bačke, čak iz Vilova, zvala se Veselinka, ko danas daje takvo ime bebi, otac Paja bio je dobošar, Mile je bio poštar, obojica su od službenih vozila imali bicikl.
Ivo Dražinić iznenada preminuo na rodnom Lastovu. Maestro nas je napustio u svojoj sedamdeset trećoj godini, zar toliko godina ima Ivo?! Bio je kao dirigent toliki autoritet da sam njegovu godinu rođenja nesvesno potisnuo
ne znam ni ja koliko daleko unazad. Audiciju sam kao
dvadesetogodišnjak polagao kod tridesetogodišnjaka, ali je njegovo znanje bilo toliko da me u isti mah iznenađuju i njegova smrt i njegovo rođenje (otac Grga mu je, ako pamtim dobro, bio orguljaš).
Dubrovnik, u kojem je vodio i hor i orkestar i gde se kao kompozitor i te kako istakao, žali za svojim velikanom, krasno sve i dirljivo, kad – beogradski period potpuno prećutan. Pozdravio vas Josif Visarionovič kome su za ljubav, decenijama pre no što će nauka otkriti fotošop, uklanjali ljude sa fotografija i iz enciklopedija. Mrlja u Maestrovom životu. Beograd. Gde je dirigovao horom umetničkog ansambla JNA i horom OKUD „Ivo Lola Ribar“, od potonjeg je stvorio zbor od kojeg je imao da rebri i legendarni „Branko Krsmanović“. Usudio se da u program uvrsti bisere pravoslavne muzike – koji bi mu oficir ili komesar mogao reći da srbuje (kao i maestru Jaguštu, uostalom)! Hristićevo „Opelo“, masterpiece, čulo se u Kini, Rusiji, celoj Evropi; moj otac, posleratni solist pokojnog hora pok. JNA, na Kolarcu mi je rekao: „Da je neko posle Oslobođenja rekao da će se ovde pevati ‘Svjati Bože’, bio bi izveden pred preki sud!“
U rodnoj je Hrvatskoj Dražinić, kako njegovi sunarodnici pišu, 2009. proslavio četrdesetpetogodišnjicu umetničkog rada, a raščuo se 1980. u Dubrovniku! Do te godine nije ništa radio ni uradio! Šesnaest ljeta bio je na pogrešnom mjestu, koje mu mjesto oni ne uzimaju za zlo, ali koje i ne pominju: o mrtvima samo lijepo. Nikad grubo. Tako je maestru Dražiniću u slobodnome evropskome tisku ostao nepovezan staž.
Koji u hladu čempresa neće više biti ni potreban.
