Sistem je prepoznao beskućnika, ali ubijenog

Čovek Marjan Stihović (64) sklanjao se od sveta i svet od njega. Godinama je kao beskućnik lutao Novim Beogradom.

Beskućnike obično opisuju kao nevidljive ljude i Marjan se upravo trudio da bude nevidljiv. Noću se sklanjao među ruševine i napuštene objekte kraj Save. U mraku, tišini, među ruinama, mislio je, siguran je.

Međutim, srednjovekovna pesma o siromasima kaže: „Pred njima svako pokaže svoje lice.“

Oko jedan sat po ponoći, u utorak 20. avgusta ove godine, došao je tren kada su pred Marjanom svoje lice, ali i lice budućnosti ovog društva, pokazali jedan tinejdžer od 19 godina i dvojica maloletnika.

Pre nego što su spazili beskućnika, trojica mladića počinila su nekoliko razbojništava u tom kraju, već su se domogli nešto novca, a onda su, iz čiste obesti, napali čoveka – Marjana Stihovića.

Tukli su ga, razbili mu glavu. U nesvesti, okrvavljen, ostao je da leži na ruševinama.

Oko devet ujutru pronašao ga je komunalni radnik dok je sakupljao smeće. Pozvani su policija iz stanice Čukarica i hitna pomoć.

Uviđaja nije bilo

Neko je zaključio: beskućnik, alkoholičar, razbijene glave, krvav… Dakle, pao je sam. Kao što je i živeo. Nikome nije palo napamet da i kad, poput beskućnika, živiš izvan sveta, to ne znači da živiš izvan zla ovog sveta.

Uviđaj nije urađen, a Marjan je prevezen u Urgentni centar. Lekari su sa Marjana skinuli krvave dronjke. Smrdljive krpe koje su bile garderoba povređenog odmah su bačene, umesto da budu izdvojene kao dokazni materijal.

Zato što beskućnik nije odmah evidentiran kao žrtva… već jedan „od onih“ u nizu. Ipak, pružena mu je lekarska pomoć kao čoveku, priključen je na medicinsku aparaturu.

Posle ko zna koliko vremena, beskućnik Marjan Stihović spavao je u krevetu, bolničkom, ali krevetu sa mekim jastukom i čistom posteljinom. Nije dolazio k svesti, a 23. avgusta zaspao je zauvek.

Ljudi, ali kasno

I možda bi smrt ovog čoveka zauvek ostala evidentirana kao nesretan slučaj da se u institucijama nisu zatekli ljudi.

Tužilac Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Siniša Zorić (nije u srodstvu sa autorkom teksta), insistirao je da se uradi obdukcija, zahtevao je analizu svake povrede – da li je reč o padu ili udarcima?

Tužilac je pozvao inspektore za krvne delikte beogradske policije. Sistem je konačno primetio beskućnika. Analizirani su snimci svih nadzornih kamera sa mesta gde je pronađen Marjan. I tužilac je sa inspektorima otkrio zločin. Analizirali su i DNK sa poprišta zločina, zatim tela žrtve.

Morali su da se pomuče oko dokaza, zato što uviđaj nije urađen odmah, a garderoba ubijenog već je završila na deponiji. Najpre su uhvatili dvojicu osumnjičenih, a ubrzo je uhapšen i treći.

Reč je o tinejdžerima, nasilnicima, razbojnicima… ubicama. Sada su iza rešetaka, okrivljeni za nanošenje teških telesnih povreda sa smrtnim ishodom.

NN grobovi

Priča se da je Marjan Stihović pre lutanja živeo u nekom od novobeogradskih solitera, da je imao porodicu…

A onda se desio život, neki i nečiji grehovi, te se čuveni niz „žrtve žrtava“ nastavio i Marjan je postao beskućnik, a neki tinejdžeri ubice.

Ako srodnici ne budu voljni da ga sahrane, Stihovića će sahraniti opština na čijoj teritoriji je ubijen. Beskućnici se sahranjuju u jutarnjim časovima, bez obreda, bez suza, sveća i cveća.

Grobovi se obeležavaju osnovnim podacima o preminulom, nekada na njima, kada je reč o nepoznatoj osobi, piše tek NN i broj sudskog predmeta pod kojim je evidentiran.

Kako to samo život i smrt udese, beskućnici i mrtvorođene bebe se najsličnije sahranjuju… Da nikome ne smetaju, da im niko ne smeta. Da ne remete ovaj poremećeni sistem.